Termin superstructure na engleskom jeziku sadrži nekoliko nivoa značenja iz različitih rakursa koji ukazuju na slojevitost umetničkih referenci u radu Branislava Nikolića.
Prevashodno se može prevesti kao nadogradnja u arhitektonskom vokabularu, odnosno kao deo zgrade ili neke druge strukture iznad temelja. Apstraktnija konotacija termina predstavlja fizičku ili konceptualnu strukturu razvijenu iz osnovne forme. Konačno, diskurzivnije značenje koje je takođe relevantno za umetnički prosede u kome Nikolić deluje je marksistička teorija, gde su ideologije ili institucije društva viđene kao nadgradnja bazičnih procesa i direktnih društvenih odnosa materijalne proizvodnje i ekonomije.
Metodologija umetničkog rada Branislava Nikolića oličena u sakupljanju odbačenih elemenata arhitekture, enterijera stanova, nameštaja i drvne građe i njihova ponovna upotreba u umetničkom procesu i izgradnji umetničkih proizvoda umrežena je sa svim pomenutim značenjskim nivoima termina superstructure. Sintagma “sekundarna arhitektura” kojom je okaraterisan proces ovog segmenta umetničkog delovanja Nikolića označava ekonomiju sakupljanja i recikliranja materijala specifičnu za izgradnju “kartonskih kuća” u romskim naseljima. Ovim procesom uz specifične zanatske veštine može da se napravi “krov nad glavom” ali i umetnički rad arhitektonskih oblika. Finalni proizvod rada koncipiranog za Salon MSU odlikuje kombinovanje jednostavnih zanatskih postupaka izgradnje privremenih objekata, kućica u romskim naseljima ili pak nadogradnji sa “slikarskim” i “vajarskim” postupkom umetnika upisanim kroz način na koji se gradi, sklapa i ukraja veliki kolaž od raznobojnih trošnih i odbačenih elemenata.
Изграђена у простору галерије, кровна структура/надоградња без њој инхерентне утилитарности, постаје уметнички објект, скулптура монументалних размера али и ограниченог трајања јер ће се по завршетку изложбе у потпуности демонтирати и вратити у процес циркулације и рециркулације на градским депонијама. Међутим, она такође представља и снажну метафору друштвених процеса у Србији које Бранислав Николић рефлектује а која се везује за економске или принудне миграције услед ратова деведесетих година двадесетог века, када је тај процес био симптом нерегулисане градње у градовима. Иако се надоградње, како уметник истиче, често доживљавају као “архитектонска пошаст” која прожима урбано ткиво, неминовно их је такође сагледати у ширем друштвено-економском контексту везаном за поменуте процесе миграција али и економско слабљење села на уштрб централизације моћи у градовима. У данашње време, миграције постају глобални феномен, који је у жижи локалне јавности јер Србија постаје један од магистралних путева транзита избеглица из ратом разрушених земаља Блиског истока. Из њихове визуре, кров постаје синоним за изгубљени дом. Николићев рад тако говори о феномену различитих економија у процесима градње, “дивље градње” или надоградње стамбених објеката али и указује на симболички значај крова као архетипске слике дома.
Бранислав Николић је рођен 1970. године у Шапцу. Дипломирао на Академији уметности у Новом Саду, одсек сликарства, 1996. године. Магистрирао на академији Dutch Art Institute, Енсхеде, Холандија, 2001. године. Магистрирао на Академији уметности у Новом Саду, 2002. године. Члан УЛУС-а од 1995. године. Селектор Јаловичке ликовне колоније од 2002. године (www.jalovik.net). Бави се сликарством, скулптуром, видеом, дизајном и кустоским радом. До сада излагао на 22 самосталне и више групних изложби у земљи и иностранству.
