01.04.2021 | 23:53
Naučna savetnica u Institutu za evropske studije Gordana Đerić, autorka brojnih istraživanja, knjiga i tekstova u domaćoj i međunarodnoj periodici u oblastima interdisciplinarne antropologije i etnologije, lingvistike, kulturne i književne kritike, govori u intervjuu za Muzej korupcije o korupciji kulture i vremena, razlici između paganskog umilostivljanja bogova prinošenjem žrtava i današnjeg koruptivnog „darivanja“, o slomu značenja reči i devalviranju jezika u periodu tranzicije… Autorka „Rečnika suvišnih reči“ (2019, IES/Zlatno runo), za koji je nagrađena na Festivalu humanistike, kulture i umetnosti (2020) za trajan doprinos inovativno-obrazovnoj praksi, ukazuje u toj studiji na obesmišljenost novogovornih fraza, manipulativnost naizgled neutralnih izraza i sistem koji opstaje na takvom jeziku.
– Tragajući za konceptom muzeja kakav želimo, neretko smo nailazili na Vaše tekstove i intervjue.
Gordana Đerić: Moguće je da se teme mojih poslednjih knjiga iz vaše perspektive mogu razumeti u kontekstu podmićivanja i korupcije jezikom. Pisala sam o opadanju, devalviranju jezika, o tome da su odavno ključne reči takozvane tranzicije više naizgled nego što su u stvari. O njihovom obezvređenju, gubljenju značenja i konačno obesmišljenju.
Zanimao me je slom značenja reči i njihovo pretvaranje u nešto drugo. U meni najbližem, Aristotelovom značenju, korupcija znači potpunu polomljenost i značenja i vrednosti zajednice koja, budući korumpirana (polomljena), i nije zajednica u doslovnom smislu.
Reč je o stanju dubljem od dekadencije – nulto stanje koje upućuje na kraj sistema ili sveta kakav znamo. O nemoći da svet, ili zajednicu koja to više nije, popravimo na poznate načine, jer je doslovno slomljena.
– Cilj nam je da – smeštanjem korupcije u muzej, koruptivne prakse nestanu iz stvarnog života i nastave da postoje kao muzejski eksponati. Virtuelni muzej ima šest odeljenja (vreme, kultura, jezik, institucije, pojedinac, podaci), a pod korupcijom podrazumeva moralnu nesposobnost pojedinca da čini stvari za dobrobit zajednice.
Gordana Đerić: Ne samo što je onesposobljen da radi dobre stvari za zajednicu, čovek je osujećen da radi bilo šta. Sve u takvom stanju – sistemu postaje besmisleno. Obezvređeno pri samoj pomisli.
Možda biste mogli, ako već ne postoji takva ideja, da neke ispovesti o ličnom učešću u korupciji oročite na 20 godina. Da ih zabeležite, dokumentujete, sačuvate, a onda, za 20 godina, otvorite na nekoj izložbi. Jer svi smo, ovako ili onako, učestvovali ili učestvujemo u tom stanju-sistemu. Uz klauzulu da se navede razlog zašto je to činjeno. Nisu uvek u pitanju novac i sigurnost zaposlenja. I deset kratkih dokumentarnih priča, koje ćete objaviti 2042. kao knjigu, bio bi dobar koncept. Knjige su muzeji, malo ko ih čita, možda bi oročenje i čekanje pojačali zanimanje za iste.
Dejan Marić za Muzej korupcije
– Šta Muzeju korupcije nedostaje?
Gordana Đerić: Ideologije i/ili kvaziideologije nedostaju vašoj zamisli Muzeja, jer sve se čini pod nekakvom kapom, retoričkom, ideološkom…
– U anketama o ključnim rečima muzeja, neki od odgovora bili su – prećutkivanje, vidljivost, dobra duša, entropija, želja, žabokrečina, 404 (greška nije nađena)… Da li biste ovom nizu dodali nove asocijacije?
Gordana Đerić: Nisam sigurna da u vremenu slike i brojeva bilo čemu pomaže dodavanje reči. Taj diskurs je inače prezasićen i potrošen, jer je i bio samo diskurs. Kao da je namerno promašivao metu, služeći nečemu drugom, ili, češće, samom sebi služeći. Jedan u nizu fasadnih, dekorativnih diskursa javnosti, koji je koristio propagandi, opravdavanju sredstava u „borbi protiv korupcije“, političkim obračunima, zamajavanju i zastrašivanju glasača.
– Da li je korupcija usko povezana s preživljavanjem?
Gordana Đerić: Iako bez sumnje ima slučajeva kada je neodvojiva od preživljavanja, pa i bukvalnog, obično nije tako. Pitanje je i kako svako od nas razumeva „preživljavanje“. U osnovi, korupcija je vezana za sliku o sebi, za lično blagostanje, želju da se bude nešto drugo i da se poseduje nešto više. „Preživljavanje“ bi u tom kontekstu bilo izgovor kojim se skriva sebičnost želje.
Inače je mnogo licemernog i izveštačenog u tom diskursu, sve je na „vi“, i „tamo negde“, kod „drugih“… Zaboravljamo da je princip do ut des – ili dar za uzdarje – univerzalan i stariji od problema koje pripisujemo korupciji.
Nekada usmeravan na Boga, ili u prethrišćansko vreme na bogove i duhove, ovaj princip je u profanom vidu dosegao neslućene razmere. Kao što se verovalo u delotvornost darivanja božanstava (njihovo umilostivljenje prinošenjem žrtve u vidu useva i žrtvenih životinja), tako se i danas veruje da će „darivanje“ lekara, profesora, direktora ili ministra doneti željeni rezultat. Ljudi veruju, ili znaju, da se na takav način stvari rešavaju.
Princip do ut des osvaja svojom delotvornošću koliko i jednostavnošću, razumljiv je svima: daj – daću ti, ili daj – dobićeš.
– Da li je preživljavanje bitnije od života? Da li se vreme sadašnje razlikuje, u tom smislu, od nekog drugog vremena?
Gordana Đerić: Ne. Korumpirani smo, između ostalog, mišlju da se nama u ovom vremenu dešava nešto što se nikome ranije nije dešavalo. Naprotiv, princip je sličan. I danas su ti „darovi“ u funkciji uspostavljanja veza sa silama od kojih zavisi i dobro i zlo. Ili, u radikalnijim slučajevima, sa silama od kojih zavisi sam život, o čemu je moje neznanje apsolutno.
Ipak, ono po čemu se razlikuje pagansko umilostivljenje bogova darovima od ovovremenog podmićivanja „bogova na zemlji“ tiče se usmerenosti, krajnjeg cilja ili korisnika.
Darovi bogovima prinosili su se u ime cele zajednice, najčešće sela, ritualno, za blagostanje svih ili rodnu godinu. Danas se „lokalni bog“ ne podmićuje radi kolektivne dobrobiti, već isključivo za ličnu korist.
Individualno, neko možda i dobija, ali zajednica gubi, jer se narušava kolektivni red, moralni, meritokratski i svaki drugi. Umesto zajednice nastaje haos u kome ništa nije na mestu na kome bismo očekivali da jeste. I u kome se zato vrlo teško orijentisati.
John-McCann, ljubaznošću Weekly Mail/Guardian, za Muzej korupcije
– Šta je, prema vašem poimanju, korupcija vremena?
Gordana Đerić: Stihijsko prepuštanje sopstvenog vremena posledicama širih dešavanja u vremenu, poput epidemija i različitih „kriza“.
– A korupcija kulture?
Gordana Đerić: Njena negacija. Stanje politikantske, uglavnom binarne, okupacije domena koji se podvode pod „kulturu“, kao i visoko vrednovanje nekulturnih, banalnih sadržaja pod firmom „elitne kulture“.
I prezasićenost pojma kultura suprotstavljenim značenjima, njegova neodređenost, ideološka i dekorativna upotrebljivost, govori u prilog tezi da sa razumevanjem ovog pojma nešto nije u redu.
– Prema istraživanju rađenom za Muzej korupcije, a na osnovu posmatranja individualnih crta ličnosti (otvorenost za iskustvo; svesnost; ekstrovetnost; spremnost na dogovor; neurotičnost), možemo pretpostaviti zašto osoba više naginje koruptivnim oblicima ponašanja. Koje je vaše objašnjenje korupcije ličnosti (pojedinca)?
Gordana Đerić: „Spremnost na dogovor“, „smisao za mogućnost“ i „korišćenje prilike“ verovatno su ključna svojstva ljudi podložnih fenomenu koji pokušavate da muzealizujete. Naravno, reč je o eufemizmima za sklonost pravljenju „kombinacija“.
Ljudi „nespremni na dogovore“, pak, etiketirani su kao „konfliktni“, „ludi“, „hrabri“, tretiraju se kao „opasnost“, nepoželjni su u sistemima koji opstaju na korupciji i hijerarhijskom poslušništvu, zbog čega trpe sankcije, gube poslove, zdravlje, pa i živote.
– Na famoznim bilbordima, a iz sredstava nekog velikog evropskog projekta, često se nakače natpisi: Reci NE drogama ili Prijavi korupciju, a baš ovih dana po Beogradu viđamo i – Obrazovanje je važno! Koji natpisi, od gore pomenutih, bi bili verodostojniji? Zašto EU uopšte pristaje da finansira tako isprazne aktivnosti?
Gordana Đerić: Ne bih osmišljavala sadržaje bilborda, ali bi svakako poruka „obrazovanje (ni)je važno“ primaoca iste mnogo pre pokrenula na razmišljanje.
Zašto se većinski pristaje na nešto – ne znam, možda i zato što je ta većina retko kada za nešto pitana. Izuzev izbora, malo je situacija u kojima bi bio tražen pristanak ili mišljenje građana o nečemu. Još manje znam kako misle institucije EU, na šta pristaju ili ne pristaju.
– Šta je sa korupcijom same EU? Iste one koja objavi 27 izveštaja o korupciji u zemljama EU, dok 28. izveštaj, koji bi se ticao korupcije Evropske komisije, uvek izostaje?
Gordana Đerić: Ni o tome ništa ne znam. Moguće je da su te komisije u statusu neopaganskih božanstava.
Goran Denić za Muzej korupcije
– Lingvisti kojima smo postavili pitanje – šta je korupcija jezika – odgovorili su da to može biti sve što „ometa komunikaciju“, pa i nametanje i insistiranje na strogim jezičkim pravilima.
Gordana Đerić: Teško je zamisliti sporazumevanje bez znanja i poštovanja elementarnih jezičkih pravila, a način na koji je nešto rečeno jednako je važan kao i ono što je izrečeno. U mnogim slučajevima je i važniji, naročito u književnosti, u humanistici uopšte, kao i diplomatiji, pregovaranju. Način izlaganja sadržaja presudan je za uspešnost književnog dela, pregovora… Ključan je i u privatnim odnosima, a o javnosti da i ne govorimo.
– Može li političko/rodno korektni jezik da popravi stvarnost, na čemu insistiraju aktivisti i aktivistkinje? Ili je reč o ućutkavanju konstruktivnog razgovora o svim pitanjima, pod maskom političke korektnosti? Da li je politički korektan govor koruptivan?
Gordana Đerić: Jezik o kome govorite je identifikujući, dijagnostički. U odnosu na njega, i pomoću njega, testira se nečije ideološko opredeljenje. Predmet nerazumevanja je neutralnost imenica za zanimanja i zvanja, nezavisno od gramatičkog roda. Ne razume se ni jezička ekonomija koja se spontano stvara. Govorna praksa, i inače, bez posebnih intervencija „odozgo“ ili „sa strane“, poznaje zubarke, apotekarke, novinarke, premijerke, nastavnice, pa će naći, ako ih već nije pronašla, odgovarajuće izraze i za žene kriminalce, psihologe i još nekoliko zanimanja.
Kada bi se doslednim imenovanjem žena sa sela poljoprivrednicama olakšao njihov položaj, ili im bio plaćen neplaćeni rad, kada bismo im svakim spominjanjem (uz poljoprivrednike) odali dužno poštovanje, svi bismo odahnuli i taj zahtev bi imao pun smisao. Mocioni sufiksi su, nažalost, slabo sredstvo u jačanju samopoštovanja i poštovanja žena.
Glavni problem nije u imenovanju zanimanja, nego u tretmanu i niskom statusu žena u odnosu na muškarce, ma čime se bavile. U sistemski očekivanim ulogama, koje se neretko svode na rađanje i težak rad, ili na „zabavu“, „trofeje“, „ukrase“… „Dekor“, da budu „lepe“.
– Kako komentarišete reči i sintagme: nasilje / strukturno nasilje / podizanje svesti / projekat / pačija škola demokratije / infografici / misija, vizija, cilj / prakse brige i pravde / akcija /aktivisti /transparentnost / evropski standardi – kakvo je njihovo značenje?
Gordana Đerić: Strukturno ili sistemsko nasilje najizrazitije je upravo nad ženama. Govoreći o strukturnom nasilju govorimo o nepravdi koja je u vrednosnom sistemu i samom kodu zajednice, u njenom kolektivnom pamćenju u odnosu na neki deo zajednice. Reč je o tome da društvena i kulturna istorija ignorišu ili krajnje marginalizuju žene. Stvaralački i intelektualno one su nepostojeća, nevažna polovina društva, a kada se, uprkos svemu, u nekoj oblasti znanja izdvoji žena, sputavana je i progonjena. Paradigmatičan je slučaj Ksenije Atanasijević. Mediokritetski muški savezi učine sve da je predstave društvenom anomalijom.
I danas se štampaju književne istorije koje ne spominju nijednu književnicu, ili spomenu samo jednu. A obično spominjana književnica, Isidora Sekulić, u jednoj od poslednjih memorializacija predstavljena je kao „starleta“. Tekst u Politici o njenom životu u Pančevu sveo se na pitanje muškaraca sa kojima je navodno bila živeći kratko u tom mestu. Ni slova o Isidorinom stvaralaštvu. Nažalost, i mnoge žene ili ne prepoznaju tu vrstu sistemskog nasilja koje polazi iz univerzitetske prakse, šireći se školskim sistemom i pomoću medija naniže, ili se, iz kratkoročnih, pragmatskih i ideoloških interesa, prave da je ne prepoznaju.
Budući da je intelektualna i statusna podređenost žene uspostavljena kao „standard“ u akademistici, i raširena kao podrazumevajući korpus znanja o očekivanim ulogama u zajednici, mi i ne primećujemo nasilje nad ženama dok ne dosegne ekstremne vidove. Visok procenat ubistava žena, fizičkog i mentalnog zlostavljanja, krajnja je posledica ove društvene nepravde. Muškocentrično kolektivno pamćenje odgovorno je i što su devojčice, već na rođenju, u podređenoj situaciji u odnosu na dečake, kao manje željen ili manje vredan pol. One intuitivno vrlo rano saznaju ko ima društvenu moć, zbog čega kasnije ćute o seksualnom i porodičnom nasilju.
Ostale primere ne bih komentarisala jer je većina obrazložena u Rečniku suvišnih reči, kao svojevrsnom kalendaru jezičkih „opštih mesta“ u periodu između 1989. i 2019. godine.
Vodič kroz korupciju u EU za migrante – Goran Denić za Muzej korupcije
– Kada bismo sastavljali rečnik verodostojnih reči, kako bi u njemu glasile sintagme „kršenje ljudskih prava“, „strukturno nasilje“… (da li bismo „decu bez roditeljskog staranja zvali siročad?). „Evropske vrednosti“ se ne pominju kada evropski birokrata govori o „kampovima“ za migrante. Opet, ti „kampovi“ su bez tople vode i grejanja, bez ljudske brige i saosećanja. Da li stavljanjem navodnika umanjujemo značenje reči logor? Da li su navodnici izraz straha da se pojave tačno imenuju?
Gordana Đerić: Fenomene i pojave trebalo bi zvati svojim imenom, najbliže onome što jesu. I trebalo bi njihovo imenovanje razumeti u kontekstu, najširem i lokalnom, ukoliko se koriste. Neretko i osetiti, kao u primeru sirotana ili siročadi. „Jeste li mi rod siročići mali …“ nema uvredljivo nego uzvišeno, melanholično značenje.
Rekli smo da je strukturno nasilje društvena nepravda i/ili sistemska podređenost dela populacije, sveta. Važno je to razumeti a ne nužno menjati izraz. Isto važi i za kršenje ljudskih prava. Blagovremeno prepoznavanje povrede određenog prava i njeno argumentovano obrazloženje čini mi se najvažnijim.
Poslednji izrazi koje navodite pripadaju repertoaru jezičkog poretka koji je imao intenciju da sakrije više nego da otkrije ili objasni stanje stvari. Otuda se pojavila potreba za navodnicima, jer su razlike između označitelja i označenog, onoga što jeste, postale takve da ih je bilo teško skrivati eufemističkim izrazima.
Navodnici u takvim slučajevima pokazuju razliku ili značajan odmak između očekivanih, konvencionalnih značenja reči i pojava na koje se odnose. Potreba za njima siguran je put ka nestajanju očekivanih značenja te reči i nagoveštaj drugačijeg pristupa fenomenu, jer se prethodni pokazao neodrživim.
– Reč izbeglica zamenjena je rečju migrant, a ona je zamenjena sintagmom „ljudi u pokretu“. Izborom izraza „migranti“ umesto „izbeglica“, uskraćuju se toj osobi međunarodno priznata ljudska prava, prema UN Konvenciji o izbeglicama.
Gordana Đerić: Skrivanje o kome sam govorila nije formalne nego suštinske prirode. Otuda i vidno mučenje sa imenovanjem. Zamenskim diskursom trebalo je sakriti uzroke izbeglištva, naročito njegovo poreklo, i odgovornost za situaciju u delovima sveta iz kojih se beži. Sa ove distance, kada je malo ko „u pokretu“, taj izraz je još besmisleniji, osim što je otpočetka licemeran.
Promenom diskursnog poretka, ili njegovog glavnog toka, u medicinsko-bezbednosni, nakon pojave virusa Kovid 19, sve manje je izveštavanja o „ljudima u pokretu“. Od glavne teme postali su skoro nevidljivi, a središte medijske pažnje zauzela je statistička obrada „inficiranih“ ili „zaraženih“, „testiranih“, „umrlih“, „izlečenih“, „zaključanih“, “kažnjenih“, „vakcinisanih“, „revakcinisanih“, „imunizovanih“, „sertifikovanih“… I mrtvi, i živi, i bolesni samo su brojevi te obrade.
– Šta je, prema vašem osećaju, korupcija jezika? Ko je vlasnik diskursa? Da li se ta korupcija razlikuje u privatnoj i javnoj sferi? Da li floskule, česte i uvek iste sintagme u medijskom govoru proizvode korupciju ne samo u jeziku već i u institucijama? Ko na javnoj sceni (političari, analitičari, akteri nevladine scene, ekonomisti…) koristi najkoruptivniji govor? Kako sačuvati zdrav razum u govoru i jeziku?
Gordana Đerić: U poslednjih godinu dana “vlasnik“ diskursa je Svetska zdravstvena organizacija i s njom povezane organizacije. Ili je virus vlasnik diskursa!? Retko kada je taj „vlasnik“ bio očigledniji, uz medije i nauku, ili nauku i medije, koji su i inače nosioci diskursa.
Od prošle godine izrazitije „vlasništvo“ nad diskursom imaju i države, sa svojim „kriznim štabovima“ i medijima. Ako su „preporuke“ SZO i lokalnih „kriznih štabova“ uspele da zaustave kretanje i onemoguće proslavu Nove 2021. na celoj planeti, nema sumnje ko je „vlasnik“ diskursa.
Ostalo o čemu me pitate stvar je ličnih percepcija i uverenja. Stalna doza sumnje i nepoverenja u reči, ma iz kog izvora dolazile, čini mi se zdravorazumskom idejom.
Kordon u svaki dom / Goran Denić za Muzej korupcije
– Ako je čovek u svom čoveštvu, u sopstvenoj spoznaji, neodvojiv od jezika, imenovanja pojmova, kakav je to savremeni čovek i šta može da zna? Šta bi u savremenom životu sve mogao biti dokaz da su reči izgubile značenje? Šta je danas jezički integritet?
Gordana Đerić: Jezički integritet vezujem za pisce, Margerit Jursenar ga je imala, Uelbek ga danas ima. I Andrić ga je imao, Bernhard, zapravo, svi dobri pisci. To je jezik koji ne podleže glavnom toku diskursa, jezik koji ostaje svoj uprkos ideološkim i drugim strujanjima. Tako je bilo u svim vremenima, pa i danas.
Za „dokaze“ obeznačenja reči i smene poretka diskursa ne treba ići daleko – dovoljno je pogledati medije i uporediti današnje ključne reči i izraze sa izrazima diskursnog toka od pre dve-tri ili više godina. Već početkom protekle decenije, naročito njenom sredinom, postalo je jasno da je taj diskurs u problemu, da nema kuda dalje, budući da su skoro sve njegove noseće reči i formule postale neuverljive. Izgubile su težinu, život ih je negirao.
I nisu te reči bile sumnjive i prelake za ono što nose samo u lokalnom kontekstu – instruktivan je u tom smislu vaš primer o izbeglicama, slobodi kretanja. Pitanje nije bilo da li će se poredak diskursa promeniti, bio je već na izdisaju, nego šta će ga zameniti, koja vrsta diskursa. Pisala sam Rečnik suvišnih reči znajući da nas ubrzo čeka smena režima diskursa, ali nisam mogla znati da će „lokdaun“, u smislu potpunog zatvaranja, zaključavanja, pa i utamničenja, izolacije i fizičkog distanciranja, postati ključna reč našeg iskustva i medicinsko-bezbednosnog poretka, kao predsistema ili podsistema algoritamskog upravljanja.
– Nedavno smo čuli da je Srbija „vakcinalno suverena država“, političku suverenost ne pominje niko. Da li je i suverenitet jedna od reči slomljenog značenja? S tim u vezi, da li institucionalizovan politički narativ zauzima mesto integriteta i suvereniteta?
Gordana Đerić: U doslovnom smislu nema suvereniteta usled velike međuzavisnosti sveta, što su moji sagovornici šire obrazložili u Rečniku.
Pretpostavljam da se izraz „vakcinalna suverenost“ odnosi i na ohrabrenje ljudi koji se sve više razbolevaju u inače nezavidnoj opštoj situaciji.
– Koje reči su proterane iz javne sfere (možda moral)? Ako se posledice korumpiranosti različitih oblasti odražavaju na druge, pa su i sva odeljenja Muzeja korupcije povezana, šta je danas najugroženije u javnoj sferi?
Gordana Đerić: Pre se može govoriti o odumiranju reči, pražnjenju, obeznačenju, „mutiranju“, zameni nekim drugim rečima, nego o bukvalnom proterivanju, mada ima primera da se nekada često upotrebljavane reči, poput „kiča“ i „šunda“, poslednjih godina i decenija ređe koriste, iako je potreba za njima, moj je utisak, bila veća nego ranije. Naravno, sve je to objašnjivo isključivom usmerenošću na dobit „tržišne transformacije“, u kojoj su banalni i vulgarni sadržaji donosili visok profit. Nije se mislilo o vaspitanju ili moralnosti zajednice.
Šta je najugroženije? Svakako je razumevanje pojava, fenomena, procesa, uz pouzdanu interpretaciju, najugroženije. Ne samo da nema pouzdane interpretacije, nego je dezorijentisanim obrazovnim sistemom izgubljena mogućnost da se ona u dogledno vreme pojavi.
– Kada bismo osnovali „balkanski fond za Evropu“, šta bi takav jedan fond mogao da ponudi? Da li bi to moglo da bude „gubljenje vremena“?
Gordana Đerić: Ne posmatram Balkance kao evropske „crnce“. Konstrukcije koje ljude jednog poluostrva svode na lenjivce takođe su primer sistemskog nasilja u diskursu, koje traje otkad su Balkan otkrili zapadni putopisci. Naprotiv, matematička škola, koju je uspostavio Mihailo Petrović, daje do danas izvanredne rezultate, isto se može reći za Joneskov pristup pozorištu, za škole kolektivnih i individualnih sportova i mnoge druge oblasti. I od Isidore Sekulić moglo se naučiti bar koliko i od Virdžinije Vulf, da je imao ko da interpretira njeno delo.
*Muzej korupcije, produkcija: ZMUC 2021. Podržao Evropski fond za Balkan
