Katarina Dragutinović Roccella, doktorandkinja Fakulteta Primenjenih umetnosti u Beogradu, u okviru doktorskog umetničkog projekta Piksel u tradiciji ili tradicija u pikselu, koristi kvadrat kao osnovni gradivni element kompozicija i višemedijskih instalacija. Portret, večna tema likovnih umetnosti je samo lajt-motiv i prepoznatljiv povod ovog umetničkog projekta, pružajući mogućnost da se međuigrom delova kompozicija dođe do novih rešenja, koja mogu ostati u okviru početne tematike, ali i udaljiti se od nje. Materijal od kojih su izvedene kompozicije je raznorodan, odnosno varira u rasponu tekstil-platno-alumina, a ono što objedinjuje radove u celinu, je upravo sama strukturalna jedinica-kvadrat, kao i slikarski koncept stvaranja, čak i kad se slikanje odvija ne-slikarskim materijalom ili tehnikom (tekstil). Iako je piksel kao jedinica građe ovde u analogiji sa kvadratom, na portretima nije nigde izražena pikselizacija subjekta, jer to nije bila ni namera, te posmatrač nema svest o digitalnoj estetici na delu, pogotovo što se radi o vrlo manuelnom procesu kada je sama realizacija kompozicija u pitanju. Prošiveni tekstil, kao jasan pečat prošlosti, skoro da evocira na vredne ruke naših baka i dugogodišnju tradiciju ručnog rada, pojačava utisak manuelnog rada i subverzivno udaljava od aktuelnog sadržaja, izazivajući naša vizuelna očekivanja. Poetički okvir projekta Piksel u tradiciji ili tradicija u pikselu prati i ustanovljava relacione instance uokvirene i povezane pojmovima tradicionalno i moderno, želeći da odgonetne na nedoumicu: koliko je vremenski ili generacijski potrebno da se određena moderna, savremena praksa pretvori u tradiciju? Ustanovljeni binarni izraz „moderno“ iako retorički u velikom kontrastu sa terminom „tradicionalno“ u likovnoj stvarnosti je samo jedan set tradicija u odnosu na drugi. Tradicija je kao model prošlosti neodvojiva od interpretacije tradicije u sadašnjosti i ogleda se u procesima promena, prisvajanja i tumačenja prošlosti i kao istorijski resurs oblikovanja sadašnjosti. Radovi obuhvaćeni ovim projektom objedinjeni su idejnom tematikom i “mozaičkom” metodologijom građenja kompozicija od elementa ka celini, ali i u reverzibilnom procesu kada su skice i interakcija sa publikom u pitanju, gde se celina rasparčava i stvara se svojevrsna apstraktna likovna slagalica, podložna daljoj likovnoj manipulaciji i varijabilnosti.
