Dejan Milićević: dRUMELODY prenosi na slušaoce dubok i sofisticiran utisak sirove emotivnosti.
Album “Hyperbola” artista Berina Tuzlića aka dRUMELODY koji nam dolazi iz muzički plodne BiH je prijatna vožnja od devet track-ova interesantno raspoređenih u nizu koji zadržava pažnju kroz dinamičke i stilske promene čitavih sat i 15 minuta. Ono što sam prvo primetio je iskustvo producenta i sloboda muzičkog izražavanja kroz track-ove sa odličnom primenom samplinga, sinteze i efx-a poput reverba i delay-a koji svakoj numeri daju taj floating efekat i tu je i blago utopijsko-melanholična vokalistkinja koja je celom proizvodu dala određeni nordijski flavour. Umetnik je uspeo na svoj način da na slušaoca prenese dubok i sofisticiran utisak sirove emotivnosti.
Stilski je šareno, mislim, moja impresija je mešvina etikete Border Community, benda The Knife, producenta Pantha Du Prince i sve to začinjeno sa malom količinom Warp label zvuka pred sam kraj. Kao što rekoh malopre muzička sloboda.
Kad pogledam album kao celinu mogu da kažem da je ritam sekcija veoma iskusna, i budući da se ipak radi o eklektičnoj klub-pop elektronici, zapravo nema previše ponavljanja što je producent izveo jako maštovitim aranžmanima i čestim promenama između klasičnih 4 x 4 ritmova i break-ovanih deonica. Diskretne perkusije daju floating celini taj ritmičko-dramski efekat. Ritam svakako nije dominantan već ostavlja prostora ostalim elementima da dodju do izražaja.
Track-ovi su prepuni sintisajzerskih farbi i tepiha takođe odlično postavljenih u aranžmanima da svaki minut ima svoj sound signature, zarazne melodije sa neočekivanim produkcijskim trikovima i odličnim atmosferama. Čak mogu da kažem da primena sintisajzera ide od klasičnog do jako modernog sto ciljnu grupu deli na više generacija konzumenata elektronske muzike.
Numere koje bih izdvojio, tipično za mene su off i nisu nosioci celog albuma, i to su poslednje dve “London Islam” i “Groteska” gde se najviše čuje muzička šarolikost i negde bih bio slobodan da primetim uticaj velikana poput Aphex Twin-a i Pantha Du Prince-a. Zatvaranje poslednjom numerom “Groteska” je potpuno suprotno otvaranju sa numerom “Hyperbola”, čije ime nosi i sam album, i upravo je dokaz dobrog balansa unutar celine.
Sve u svemu u pitanju je interesantan proizvod gde sposobnost eksperimentisanja, rušenja granica i pomeranja trendova elektronske muzike predstavlja jedan smeo potez iskusnog producenta i po mom mišljenju svakako zaslužuje da pronađe svoje mesto u muzičkoj industriji.