MARIJA DRAGOJLOVIĆ
LA DIVINA PROPORTIONE
Likovna galerija – Knaz Mihailova 6
Četvrtak, 9. septembar u 19:00
Otvaranje izložbe
…Kako Marija Dragojlović ‘interveniše’ na kanonskoj predstavi istorije umetnosti kao što je slika mora? Šta je tema njenih poslednjih slika? Da li su to morski pejzaži? Na ovim velikim platnima topografije nema. Bez naziva se ne razaznaje koja su to mora, pa čak ne nužno ni da su predstave mora. U nekim njenim ranijim ciklusima, more je bilo predmet direktne opservacije, subjektivni doživljaj atmosfere, miris i šum iskustva, detalj prepletene lične i kolektivne istorije. Na Sargaškom moru nije bila. To ga čini imaginacijom realnog prostora, isečkom zamišljene stvarnosti.
Kada objašnjava zašto baš ovih sedam mora Marija Dragojlović pominje Severno more kao svoju veliku ljubav, kao vetar, hladnoću i kišu. Veruje da su imena mora sama po sebi značajna. Gledajući ih, prateći etimologije naziva, neka jednostavno vidi. Druga ne vidi. Crno vidi crno. Crveno vidi crveno. Mramorno je mramor, Istanbul, Konstantinopolj, Vizantija… Mrtvo izaziva nelagodu pri pomisli na mrtvu vodu, zaustavljenu. Sredozemno more je beskrajno plavo i magličasto od vreline. To je njen “krug kredom”. Kod Sargaškog joj se još davno dopalo ime. Bez objašnjenja, kao slutnja o posebnosti jedinog mora koje nema obalu. Tu su, naravno, i jegulje, njihova putovanja, mrešćenje u velikim dubinama u kojima umiru. Ta priča joj zvuči kao bajka. Potom vizuelno, okeraste alge koje plutaju i pri zalasku sunca imaju zlatasti odsjaj mehurića koji ih održavaju na površini. Sve pomenuto je potpuno i duboko lično, bez objašnjenja. Pita se zašto uopšte nekoga i nešto volimo? Svih sedam mora naslikano je u jednoj geometrijskoj, strogoj priči — “kao da sam sebi postavila kordinate da se ne izgubim”.
‘Marijina mora’ premda nisu klasična, jesu geometrijski kontrolisana; apstraktne predstave neograničenog prostora gde je horizontalnost izjednačena sa uzvišenošću. Kod Hida, i drugih luminista, srećemo pripadajući duh vremena, “idealizaciju prirode istovremenu sa industrijalizacijom; veru u neizbežnost budućnosti i selektivno sećanje na prošlost”. Šta kod Marije Dragojlović označava kontrolisana izvesnost zlatnog preseka, u vremenu ekoloških katastrofa, megalomanskih projekata i budućnosti čiju neizbežnost je smenila neizvesnost? I na ovim slikama, kao i ranije, ona gleda. Pomno posmatra. Ovog puta, međutim, predmet tog pogled nisu surogati čovekovog prisustva. Inverzija se uočava i u pristupu naraciji. Ako su prethodno male stvari monumentalizovane, sada se velike prevode u intimno. Ranije su predmeti uveličavani, dok su mora sada ‘umanjena’. Za kordinatama je posegla “da se ne izgubi”, tragajući za “linijom zlatnog preseka i božanskom proporcijom”. A gde bi drugde moglo — pita se — biti ishodište tog puta osim u nebu i vodi, iskonu i prapočetku svega, savršenstvu odnosa, pogledu koji je uvek prikovan za horizont…
(iz teksta Simone Čupić, Slovo S: Sargaško more)
Marija Dragojlović (1950, Jugoslavija) je diplomirala i magistrirala 1977. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu gde živi i radi.Imala je više samostalnih izložbi, a izlagala je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu.
Dobitnica je više nagrada, među kojima su nagrade za slikarstvo Oktobarskog salona 1984. i Memorijala Nadežde Petrović 1984, nagrada iz Fonda “Ivan Tabaković” 2007, “Politikina” nagrada iz Fonda “Vladislav Ribnikar” 2010. i nagrada “Sava Šumanović” 2016. godine.
Dela joj se nalaze u MSU u Beogradu, MSURS u Banja Luci, Narodnom muzeju, Muzeju grada Beograda i Muzeju Cepter, MSUV u Novom Sadu, Narodnom muzeju u Somboru, Narodnom muzeju u Kruševcu, Galeriji “Nadežda Petrović” u Čačku, Galeriji savremene umetnosti u Nišu, Galerija savremene umetnosti u Zenjaninu, Narodnom muzeju u Vranju, Savremnoj galeriji u Aranđelovcu kao i u privatnim kolekcijama.
