MILENA MARJANOVIĆ predstavlja
DUH JE TAJ KOJI SEBI GRADI TELO
Zorica Bajin Đukanović
Ivan Grlić
Svetlana Dingarac i Fadil Šarki
Milan Živković
Nemanja Živković
Dragoslav Mirković
Dragiša Radulović
Nenad Nino Rakićević
Danilo Cvetanović
Galerija Artget | 20. godina, Trg republike 5/I
9. septembar – 7. oktobar 2021.
Milena Marjanović, umetnička direktorka Galerije Artget u 2019. godini, za jubilarnu 20. sezonu Galerije odabrala je da se izložbom Duh je taj koji sebi gradi telo pozabavi često prisutnom i nikada dovoljno istraženom temom akta u domaćoj fotografiji, dajući jedan od mogućih preseka u njegovom posleratnom razvoju kroz dela odabranih umetnika: Zorice Bajin Đukanović, Ivana Grlića, Svetlane Dingarac i Fadila Šarkija, Milana Živković, Nemanje Živkovića, Dragoslava Mirkovića, Dragiše Radulovića, Nenada Nina Rakićevića i Danila Cvetanovića.
AKT ILI ZAŠTO `FOTOGRAFSKO TELO` NIJE KOMAD MERMERA ODNOSNO PARČE MARCIPANA
U beogradskoj fotografiji retki su autori koji se ili dosledno ili povremeno bave i aktom, kao što su legende naše fotografije Aleksandar Dolgij, Miodrag Đorđević i Branibor Debeljković, a posle njih Danilo Cvetanović, Tomislav Peternek, Dragiša Radulović, Zorica Bajin Đukanović, Dragoslav Mirković, Ljubomir Šimunić, Ljubinko Kožul, Mario Bralić, Dejan Dizdar, Branislav Strugar, Vladimir Tatarević, Predrag Pantelić, Aleksandar Kujučev, Dušan Reljin, Svetlana Dingarac, Fadil Šarki, Nenad Nino Rakićević, Milan Živković, Ivana Tomanović, Ivan Grlić… i, među najmlađima, Nemanja Živković.
Broj autora zastupljenih na izložbi Duh je taj koji sebi gradi telo diktirao je prostor Galerije Artget, a izbor pet dela od svakog od njih odgovara zamisli da njihova istraživanja akta budu ne samo pregledno predočena javnosti i taksativno navedena već i da, donekle, isprate razvoj akt-fotografije kod nas. Svi autori se drže likovnog pristupa aktu. Nijedan ne „proklizava“ u banalnost, pornografiju ili bilo kakvu agresivnost, niti pak u egzibicije ili fotošopske manipulacije radi njih samih. Zaokupljeni su lepotom ljudskog tela (većinom ženskog) kroz koju progovaraju o svojim preokupacijama težeći istraživanju oblika, odnosa svetla i senke, harmonije s ambijentom… Tako, zapravo, kroz pristup telu iniciraju priču o prolaznosti vremena, bezvremenskoj nadi, oazi spokoja, ali i iracionalnosti i snovima. Priču koja nas dotiče nepomućenom ljudskošću teme, bez negativne konotacije – naraciju oslonjenu na toplinu tela (modela) i suptilnost duha (autora). Jer, duh je taj koji gradi telo.
Razmišljanje o akt-fotografiji inače, a posebno razmišljanje o fotografiji akta kao slici ima svoje snažno uporište u istoriji umetnosti.
Već od šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka kod nas, fotografija se približava slici, drugim rečima, prihvata se kao svetlopis: crtanje pomoću svetlosti. Uzdizanju fotografije na nivo likovne umetnosti u mnogome je doprineo Miodrag Đorđević svojim luminokinetima (foto-slikama), pogotovo kada ih povećava na metarske slike, kojima prethode antropografije (fotografski otisci telom). O svojim eksperimentima u fotografiji rekao je dve ključne rečenice u intervjuima „Fotograf mora napraviti sliku“ i „Sva moja traganja svode se na želju da fotografiju afirmišem, ne kao produžetak oka, već kao produžetak uma.“ Na temelju intelektualno koncipirane igre, kroz koju je Đorđević posmatrao fotografiju akta da bi stigao do luminokineta, deluje i Danilo Cvetanović koji od akt-naturalizma stiže do art-grafizma. Obojicu, zapravo, zanima slika, a ne fotografija koja preslikava telo. Put do redukovanja tela na oblik i „crtež“ bio je dug. Cvetanovićeva samostalna izložba iz 1969, u Salonu fotografije, iako je imala tri teme „Mladi“, „Cigani“ i „Ženski akt“, bila je jedna stanica na itinereru „osamostaljenja“ akta kao motiva. Drugačija stanica na istom itinereru bila je snimanje ženskog tela iz vizure oblika koji grade svetle i tamne partije, ili se pak bave valerima bele boje, upečatljivim na ranim radovima Dragiše Radulovića – aktovima od 1960-ih nadalje. Slede: Zorica Bajin Đukanović (insistirajući na poetičnoj foto-priči), Svetlana Dingarac i Fadil Šarki (fokusirajući se na psihološki foto-esej), Nino Rakićević (usredsređen na kompoziciju), Milan Živković (koncentrisan na chiaro/scuro), Dragoslav Mirković i Ivan Grlić (zaokupljeni ambijentalnošću) i Nemanja Živković (okrenut taktilnosti). Trebalo je da prođe duže od veka od prve vesti da je posredstvom Dimitrija Novakovića Srbina, koji je novu veštinu učio u Parizu, fotografija 1839. godine stigla u kneževinu Srbiju do izložbi u kojima je akt autonoman, sofisticiran motiv. Za ilustraciju prilika na fotografskoj sceni kod nas – što se akta tiče – mogu da posluže Cvetanovićeve reči: „Nagrade za kolekcije [aktova] mahom sam dobijao u velikim gradovima. U malim gradovima, aktovi nisu ni izlagani, jer se moglo desiti da u dom kulture naiđe neki aparatčik kome je sve što je nago ̶ pornografija, i skine ih. Da bi to izbegao, žiri se uglavnom povinovao uvreženom mišljenju.” Najverovatnije u ovome leži razlog što je nemali broj fotografa snimao aktove više za svoju dušu, ili pak, rekla bih, „u prolazu“, privučeni nespornom privlačnošću istraživanja oblika odnosno svetla, senzualnosti ili pak erotičnosti.
Kako god, telo kao inspiracija istrajava kao tema bez obzira na sve mene društva pa i minimalističke zahteve koji su težili da ga „ukinu“ kao takvo, i pretvore u oblik po sebi koji sve manje asocira na obline ljudske figure a sve više na peščane dine izvajane vetrom.
Da akt postane fotografski motiv u mnogome je doprinelo samo slikarstvo koje je fotografiji bilo takmac. Naime, slikari su, posle otkrića fotografije, počeli da se ispomažu fotografijom i da po njoj stvaraju ljudsku figuru. I za slikanje aktova po modelu, mnogi su se slikari dodatno koristili fotografijom. Upotreba fotografije za slikanje postala je masovna pojava u XX veku, mada se za neke pravidove fotografije (sočiva i ogledala) znalo još u doba renesanse. Vremenom, dok se na akademijama uveliko slikalo po modelu koji pozira, u ateljejima su se slikari sve češće oslanjali na fotografiju modela. Telo je odvajkada bilo predmet umetničke fascinacije, pa i fotografije, od kada ona postoji. (Prve akt-fotografije pojavile su se 1848. godine, desetak godina posle otkrića fotografije, a autori ovih dagerotipija bili su francuski slikar Šarl Negr i nemački fotograf Herman Krone.) U tom smislu, uputan je credo Sema Heskinsa „Želim da pokažem žensko telo toplo i živo, a ne kao komad hladnog mermera ili marcipan“. Upravo to sam htela da pokažem ovom izložbom.
Milena Marjanović
Zorica Bajin Đukanović
Back to the Noise, 01, 02, 03, 04, 05, 2012.
Prvo nešto sanjate, a onda pronađete način da te prizore prebacite iz stvarnosti sna u stvarnost jave. Danas pokušavam da se fotografišući što više približim svojim snovima. I glavninu energije čuvam za sopstvene vizije. Imaginacija je kraljica veština.
© Zorica Bajin Đukanović
Ivan Grlić
Flesh for Fantasy I, 2004, Flesh for Fantasy II, 2016, 2017, 2017. i 2017.
Pretvaranje erotike u robu, modu i socijalnu motivaciju uništava njenu suštinu. Seksualna revolucija bila je talas očajanja. Posle nje je došla moda aseksualnosti. Degeneraciji erotike u savremenom svetu čudnovato se raduju lažni moralisti. Sloboda u erotici može se eruptivno ili rafinirano razvijati, ako je nema – ne može se simulirati, ali se može priželjkivati.
© Ivan Grlić
Svetlana Dingarac i Fadil Šarki
Iracionalnost sećanja, Sitonija, 2011.
Da li je moguće izbeći bol. Da, ali tako nećeš ništa naučiti.
L. Darel
Odluka da se nestane iz spoljneg sveta nije doneta zbog nekog konkretnog razloga jer bi to bila svesna odluka čije bi posledice mogla da nasluti. Beg je uzrokovan stanjem permanentne zbunjenosti i nemogućnosti da se shvati to večno ponavljanje istih grešaka, istog poraza. Put koji je ona projektovala i izabrala, a potom sledila samouvereno (jer ko bi to bolje znao od nje), odjednom je nestao na horizontu, poput planinske staze koja odjednom vodi pravo u vertikalne stene uz koje je nemoguće popeti se.
© Svetlana Dingarac i Fadil Šarki
Milan Živković
Drugi san, 2014–2019: Strogo kontrolisani haos, 2014,
Drugi san – REM, 2019–2021: Allegro ma non troppo, 2021, Strah od beline matriksa, 2021, Kraj emisije, 2020. i Negativ-pozitiv, 2019.
Akt-fotografija je oduvek proces između otkrivanja i skrivanja: jasna ambivalentnost onoga što je vidljivo i svega što je nevidljivo ili samo naslućeno, stida i radoznalosti, običnog i provokativnog.
© Milan Živković
Nemanja Živković
Privilegija samosvesnosti, 2020, muški akt; Spoznaja prolaznosti, 2021, ženski akt
Potraga za bezvremenom senzualnošću uz pomoć opšte poznatih simbola grubosti i nežnosti (trenutak pred njihovim nestankom) vodi do fotografija u kojima je sačuvana esencija iskustva zasnovanog na veoma pažljivom posmatranju. Na taj način fotograf započinje svoje vizuelno putovanje prema apstraktnim formama koje su spremne da odgovore utilitarnim principima samostalnog postojanja.
© Nemanja Živković
Dragoslav Mirković
Ana 01, Ana 02, 2010, Tamara, 2012, Tamara, 2013, Tea 0085, 2018.
Umetnost je nadgradnja svega što se o fotografiji nauči. Vreme će pokazati ko je od nas zaista umetnik fotografije, uostalom, kao i u slikarstvu, vajarstvu… Ja se uvek izjašnjavam kao fotograf.
© Dragoslav Mirković
Dragiša Radulović
Oblici 0004, 1963, Oblici 0007, 1967, Oblici 0019, 1973, Oblici 1748, 2017, Oblici 0474, 2017.
Akt-fotografija je za mene slika lepote i duše i tela. Lepota ženskog tela je neprevaziđena. Prvi akt sam snimio 1962. godine, u pauzi časa akta na Višoj likovnoj akademiji, u beogradskoj Ulici cara Dušana. (Modelu sam u znak zahvalnosti uradio fotografije za ličnu kartu.) Napravio par snimaka i izrezao prvi Oblik.
© Dragiša Radulović
Nenad Nino Rakićević
Modeli, 01, 02, 04, 05, 06, 1986.
Nije me sasvim ispunjavala reporterska fotografija, privlačila me je i „umetnička“. Zainteresovale su me priče modela, njihove sudbine… Na sugestiju Tomislava Peterneka javio sam se na konkurs Foto-kluba Prirodno-matematičkog fakulteta i osvojio Prvu nagradu, baš za prvu fotografiju. Izradio sam potom celu seriju i priznanja su se nizala, što me je podstaklo da 1988. odem na studije fotografije u Ameriku.
© Nino Rakićević
Danilo Cvetanović
Beli ciklus, 2004, 2007, 2004, 2004, 2007.
Nema ružne žene na ovom svetu, svaka ima nešto lepo i moj cilj je da ovekovečim to lepo, da li je to lakat, pupak, noge – nešto jeste. Idealan je model koji ima sve lepo, ali se retko sreće. Što bih se više mučio da nađem tu lepu stranu, meni bi bilo interesantnije. Uvek je najveći problem pitanje poverenja, šta će sa slikama biti sutra, da nijedna ne vuče rep.
© Danilo Cvetanović
……….
Milena Marjanović, umetnička direktorka Galerije Artget u 2019. godini, diplomirala je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a poslediplomske studije pohađala na Filozofskom fakultetu “La Sapienza” u Rimu, kod prof. Đulija Karla Argana. Godinama radi kao novinarka, a ujedno je i autorka velikog broja monografskih i studijskih tekstova u oblasti istorije i teorije umetnosti, prevoditeljka značajnih i kapitalnih dela iz oblasti likovne kritike i teorije umetnosti (Đ. K. Argan, F. Mena, A. B. Oliva …), kustoskinja i kokustoskinja izložbi u značajnim institucijama u zemlji i Evropi.
