26.10.2021 | 14:06
Milan Mumin: Svugde pođi – sebi dođi
Muzičar Milan Mumin, jedan od simbola novosadskog rokerskog duha, govori u intervjuu za SEEcult.org o iskustvu života i rada na relaciji Novi Sad – Njujork već gotovo dvadesetak godina, a posebno o promenama uslovljenim pandemijom korona virusa. Mumin i njegov bend Love Hunters podizali su serotonin mnogim generacijama još od 90-ih, kada su njihovi koncerti razarajuće snage bili svojevrsna andrenalinska injekcija optimizma, neka vrsta vitaminske bombe u borbi protiv svega lošeg tih godina, a pesma “I’d Rather Be Your Fool” bila je autentični pankerski očenaš svih zaljubljenih u to vreme.
Zreliji i nešto drugačiji danas, sa 50 godina, Mumin u Novom Sadu pronalazi i dalje sve ono što ga je baždarilo za život, uključujući i porodicu, ali tek u Americi je, kako kaže, našao drugi deo sebe, onaj koji mu je bio potreban da prodiše punim plućima. Svoj mir našao je u srcu urbanog sveta – Njujorku, u kojem već 18 godina vozi taksi. O tome kako je Amerika izlečila njegovu anksioznost, kako ga je presložila kao čoveka, kako danas u drugačijem svetu uopšte radi oba svoja posla, kakav je Njujork pod koronom i kako sam podnosi pandemiju, pričao je jednog jutra, u cik zore po ovdašnjem vremenu, neposredno nakon što je završio taksi smenu.
Milan Mumin, foto: Anamarija Vartabedijan
– Gde si trenutno? Kakav ti je život u novim uslovima? Kako uopšte u pandemiji radiš posao koji radiš?
Milan Mumin: U Njujorku sam, u kraju gde sam oduvek i bio svih ovih, skoro 18 američkih godina. Astorija je prelep deo grada, prvi deo Kvinsa čim se pređe most. Izvorno je grčki, ima prelepe kafeterije, kafiće, barove, restorane. Ceo grad i mladi gravitiraju tamo, baš jako volim taj deo grada.
Njujork je sada počeo malo da se otvara, poboljšali su se uslovi, i dalje su striktni povodom ulaska u barove, kafiće i diskoteke. Ne možeš nigde ući bez vaccination card, svugde ga traže, ali vidljivo je da je popustila tenzija. Iako u gradu i dalje zna da bude gužve u saobraćaju, i dalje je dosta pust za njujorške prilike i merila. Kažu da je grad napustilo oko pola miliona ljudi, videćemo tek koliko će i kako to uticati na život i biznis – a sigurno hoće.
– Jesu li ljudi i dalje u strahu ili su postali komotni kao ovde?
Milan Mumin: Sam Njujork ima dosta visok procenat vakcinacije, vaksinisano je preko 90 odsto ljudi i zato je život opušteniji. Vlasti su dale Kvinsu, Bruklinu, Bronksu i Menhetnu da sami regulišu radno vreme, ali restorani i kafići u kojima se može jesti i dalje mogu da rade samo do ponoći, dok barovi i irski pabovi, za koje sam ja najzainteresovaniji, rade do četiri ujutro.
– Kako se korona konkretno reflektovala na tvoj posao?
Milan Mumin: Znamo da su svirke bile otkazivane i pomerane, čak zabranjivane, pa je bilo propisavano do koliko ljudi može da uđe na koncert… Presrećan sam što smo pre korone imali desetak zakazanih svirki koje nisu otkazane, već su samo pomerene i upravo smo ih odsvirali proteklog leta. Bili smo na Tjentištu, u Banjaluci, Sokobanji, Čačku, Crnoj Gori, svirali smo na Exitu, na beogradskom Beerfestu… Jul i avgust su nam bili baš gusti, ne žalimo se, naprotiv, bolje gusto nego otkazano, kao na Zapadu i u Americi, gde je dosta toga, vidim, pomereno za sledeću godinu, čak otkazano.
Korona je, naravno, uticala na nas i psihički, a ne samo finansijski. Moj bend i ja smo odlučili da se tokom nje zaključamo u našu prostoriju, vežbamo i pripremimo album koji smo u međuvremenu i snimili, i sad je samo pitanje meseca kada će ga PGP objaviti. Dakle, mi smo našli izlaz u toj nekoj kreativi.
Moj drugi posao ovde u Americi, taksiranje, “uberisanje” i “kamionisanje”, negde je čak malčice i odskočilo. Ja nisam išao na tu državnu pomoć kao većina, već sam tokom cele pandemije radio. Bio sam tu u manjini, ali se ispostavilo da je to bila dobra odluka. Bilo je riskantno što se tiče bolesti, ali sam malo i prosperirao.
Milan Mumin, Njujork, oktobar 2021, foto: privatna arhiva
– Kako sad živiš između tih misli da se stalno moraš paziti, potrebe da se radi i slobode koja je potrebna za umetnost?
Milan Mumin: Ja ni nemam mnogo izbora, bez toga prosto ne mogu, to sam ja. Nema tu sad pare-ne-pare, rizici-ne-rizici. Ja sam naprosto celog života tako živeo. Dolaskom žene i deteta to se malo promenilo i, rekao bih, uteglo nabolje. Žena mi je menadžer i to mi je odmah skinulo sa leđa gomilu odgovornosti, posla, muke. Imam sreću da imam ženu koja me prati, imamo dosta cool brak i verovatno bi sa nekom drugom išlo teže, ili ne bi uopšte išlo. Ja generalno nisam neodgovorna osoba – mogu ljudi misliti o meni šta god hoće, ali ja sam vrlo odgovoran, i prema sebi, pogotovo prema drugima, pogotovo se o nekog drugog ne bih ogrešio ni po koju cenu, čak na sopstvenu štetu. Čini mi se da je sve ovo samo još više uozbiljilo situaciju što se mog benda i mog stvaralaštva tiče – do tačke koja mi se jako dopada.
– Sigurno si primetio koliko je muzičara u Srbiji preminulo tokom epidemije? U jednom trenutku bilo je zaista šokantno. Imaš li neku ideju zašto se to desilo, ima li to veze sa stresnim životom koji muzičari vode?
Milan Mumin: Vidim da je sve desetkovano, da je i medicina u nedoumicama šta je to bilo. Ne znam šta bih rekao – dosta podmukla i opasna bolest. Mnogi po internetu vedre i oblače, razni stručnjaci za koješta, i onda zaista dovode ljude u opasne situacije. Kako god se ovo sve izdešavalo i završilo, i dalje verujem u nauku i medicinu, u našu svest. Mislio sam da će ovo, uz našu higijenu, maske, rastojanje, odgovornost, vakcinaciju, trajati kraće od španskog gripa, ali evo ulazimo u koju već godinu, drugu? Mi muzičari volimo popiti i “zagalamiti” – sve ono što u ovom slučaju ne pomaže. Očigledno je takođe da, ako neko ima neku “falinku”, od šećera, srčane mane ili problema sa plućima, ovo ga samo “izoverava”.
– Kako o muzici razmišljaš kad si dislociran iz ove geografije koja te je oblikovala, iz koje nastaju tvoje muzičke priče?
Milan Mumin: Dosta toga je u mom životu, pogotovo u mojoj mladosti, bilo konfuzno. Kada sam rešio da krenem za Ameriku, malo sam se pribojavao onoga čega se svaki umetnik boji – da ne ostane bez kreative i inspiracije, da ne presuši. Međutim, ispostavilo se potpuno suprotno: druženje sa novim ljudima skoro na svakodnevnoj bazi, nove situacije, susreti, obilaženje raznih mesta samo je pospešilo moju kreativnost. Inače, dok sam čekao papire, uspeo sam da obiđem dobar deo Amerike. Ostalo je dosta toga još da vidim, ali video sam Majami, Las Vegas, Vašington, Boston, Čikago, San Francisko, San Dijego, Teksas, Hjuston, Kolorado, Denver… Trudio sam se da obiđem što više mesta, jer uvek sam bio gladan znanja, uvek me je sve zanimalo, i danas imam gomilu nepotrebnih informacija u glavi. To je deo mog života, obrazovanja, a i rastao sam u takvoj porodici zainteresovanoj za umetnost, mada su oni svi adokati. Ja sam rastao na Đavi (Petrovaradinska tvrđava), sa našim živim i danas neživim umetnicima: uz slike, skulpture, sve njihove priče i doživljaje. Sve to ostavilo je pečat na meni.
Ispostavilo se, dakle, da je ta moja kreativa po dolasku u Njujork bukvalno buknula. Kada sam 2004. godine otišao u Ameriku, već naredne godine sam se vratio sa sređenim papirima i celim albumom. Ponudio sam ga Hantersima koji su se tada već nešto poluraspustili i polurazbežali, što mi je već bilo znakovito, plus i bolno, jer sam ceo život potrošio na pravljenje te komune, druženja, bratstva i jedinstva. Radio sam razne smećarske poslove da bih kupio gitaru i dobro pojačalo, a nisam se ni okrenuo, oni su već sve “poprodavali”. To mi je bio znak šta i kako. Možda je bila i sreća što su me odbili, rekli su da sam ih ostavio i tako se onda taj nesuđeni album “Hantersa” pretvorio u moj prvi album u Njujorku “Asthma Sky”, sa mojim ovdašnjim bendom Undercover Maniacs. Album je, za neki moj ritam, nastao u relativno brzom roku.
Svi ti stihovi, muzika, poezija… rodili su se očigledno iz impresije o Americi, jurnjave za papirima i vremenom, susreta sa novim ljudima… Ispostavilo se da je to za mene bilo važno, kao i svi potonji susreti u žutom taksiju, stotine najšašavijih priča, sve to uticalo je na razbuktavanje moje kreativnosti. Potom je izašao drugi solistički album i onda sam napravio ono što nikad nisam pretpostavljao da ću napraviti – igrani film “Love Hunter”.
– Skoro je u Novom Sadu svirao tvoj kolega Mile Kekin, kaže da žestoki fanovi Hladnom pivu ponekad prebacuju to što nisu žestoki kao na startu karijere, iako je logično da sa 50 ne možeš da sediš na ćošku, piješ pivo, prezireš sve živo i pevaš “Fuck the system”. Prirodno bi bilo da sa 50 imaš druge teme i dileme. Stižu li do tebi slične zamerke tvojih fanova?
Milan Mumin: Mene je oduvek bolelo uvo šta drugi kažu. Ja nisam ni zbog koga počeo da sviram. Nisam svirao zbog para, toga ko me gleda u prvom redu, da li ću dobiti osmeh, pogled. Ne. Uvek sam svirao samo zbog sebe i muzike u sebi, zbog onoga što sam morao da isteram iz sebe. To nema veze sa parama. Ne može me niko ubediti da Stonsi danas sviraju zbog para, hej, sa 80 godina i posle svih ovih “smrtova” koje su ih zadesile?!
Ja odmalena nisam uopšte mario ko šta kaže, ne zanima me jesi li žestoki ili nežestoki fan. Uostalom, od fanova sam video samo grebanje za karte, metni me na spisak, plati mi pivo, narani me, napoj me… Oni bolje da ćute, da se pokriju ušima, a ko je gde i kad, i kako zastranio, ili nije – vreme će suditi, ne fanovi. U svakom slučaju, ne možeš biti tinejdžer i neki pankeraj u 50. To mi je smešno, pretvorio bih se u parodiju samog sebe, a imamo takvih slučajeva. Pada mi na pamet primer benda Green Day – oni su imali odličan prvi pank album, bili su klinci, isprašili su to svetski, a onda drugi album, za koji malo ljudi zna, bio je fantazija, poluakustičan, ma odličan. Ali onda je došao menadžer i pitao, hoće li se prodavati, ili će terati i valjati nekakvu umetnost? E, tu je sad do integriteta umetnika, da naprosto prelomi – ide li sa velikom izdavačkom kućom da bi zarađivao ili će biti “Huntersi” – ko voli voli, ko ne voli, ajd uzdravlje! Ima tu raznoraznih odluka, ali nikog ne bih osuđivao zbog ove ili one odluke. I jurnjava za parama je legitimna. Jedino je pitanje čini li te to srećnim?
Ja sam uvek svirao samo zbog sebe i jedino merilo je bilo da se meni nešto dopadne. Ako mi se nešto na albumu, u spotu, u mojoj poeziji ne dopadne, to me kopka, drnda, žulja do besvesti, i dok to ne isteram nemam mira. Volim što sam iz Srbije, gde uglavnom nema para, ali da mi ovde neko “istera” neke milione, možda bih i poklekao, rekao – daj da uzmemo neke pare. Ali niko mi nikada to nije ponudio, a da se prodajem za 100, 200 ili 450 evra, nema šanse. Odmalena, opet, bio sam poprilično situiran zahvaljujući mojim roditeljima koji su uvek stajali uz mene i bili zaista najbolji roditelji i najveća podrška. Što bi se reklo – mogao sam da se pankerišem zahvaljujući njima, ali da mi je neka egzistencija zakucala na vrata, ne znam…
To što vozim taksi ovde, što “uberišem”, upravo je zato da bih sačuvao svoj integritet umetnika, da ne bih morao da pravim ikakve kompomise, ni sada kada je došlo dete. Da radim u državnoj firmi i motam kablove negde gde se već motaju za 300 evra, sigurno bi moja žena rekla “Z…ti ta tvoja pankerisanja i sviranje, ajd’ polako, ili nešto drugo, kafanu, šta god, prati Miroslava Ilića… Ovako, dođem ovde u Ameriku, “poginem”, vratim se u Srbiju i biram: na svirke koje me ne zanimaju, ili ne odgovaraju mi, jer znam da ću popiti horor, da će ozvučenje biti bezvezno, ovo ili ono, ni za male, ni za velike pare ne pristajem.
– Dugo živiš na dve adrese. Kako to izgleda, mora li čovek tada biti malo podvojena ličnost? Primećuješ li da si na jednoj adresi imaš jednu vrstu životnih veština, a na drugoj drugu?
Milan Mumin: Meni su uvek govorili da bih ja, jer sam iz Novog Sada, trebalo da budem spor, da je Njujork brz. Ne znam da li sam ja zbog moje pola crnogorske krvi, četvrt bosanske i četvrt banatske, tako izmešan malo lud, ali meni čak i Njuca (Njujork) nekad malo ispadne spor. Dosta brzo razmišljam i odavno već sebe ne vidim bez Novog Sada, rodnog grada koji mi je kuća definitivno, ali ne vidim sebe ni bez Njujorka, odnosno još šire bez SAD. Nekako sam se zaljubio u ovu zemlju, i ako bi neko hteo da me “sarani”, onda bi bilo dovoljno samo da me “zabode” negde bez mogućnosti da mrdam. Ne vidim sebe permanentno ni ovde, ni tamo, nego upravo u tim skokovima, bar za sada, ali sa 60 – ko zna. Što bi rekla moja supruga, kasno sam i sazreo…
Milan Mumin, foto: Anamarija Vartabedijan
– Da li bi za sebe rekao da živiš svoj američki san. Postoji li više taj fenomen?
Milan Mumin: Možda najpogrešnijeg pitaš za to, jer ja nisam čovek iz sveta para, mene one nikad nisu zanimale. Naravno, daleko do toga da me neko može namagarčiti, ali nikad ništa nisam radio zbog para, a kad se kaže “američki san”, misli se baš na uspeh u vidu novca. Ja nisam iz bede potekao, meni para nikada nije falilo, pa ni sada. Uvek mi je bila bitnija ta dinamika Amerike i njena “avanturistika” koja jako odgovara mom duhu. Takvu slobodu zaista nisam osetio nigde, osim možda delimično u Parizu. Jedino kad sletim u SAD, meni je srce puno, tu osetim unutrašnji mir.
Amerika ima vrlo zanimljivu ulogu u mom životu. Naime, ja sam u ranoj mladosti bio užasno depresivan, u tinejdžerskom uzrastu imao sam baš crne misli, čak suicidne, pomišljao sam da oduzmem sebi život, a to su nažalost učinila moja dva-tri baš bliska prijatelja. Ja sam uvek bio crn u duši, ima toga na prvom albumu, stalno sam terao ljude od sebe, povređivao one koje najviše volim, devojke, bend je dosta ispaštao. Ali kad sam 2003. prvi put otišao u Ameriku, u posetu tetki u San Francisko, pa se onda naredne godine vratio da završim papire, sve to, te strašne depresije i muke potpuno su nestale. Zato, ako išta dugujem Americi, odnosno nekom geografskom prostoru, onda njoj dugujem to. Za spomenik je u tom smislu. I evo od tada, 18 godina tamo-amo, nikada više mi se depresija nije pojavila. Valjda od cele te frke, muke, žurbe, jurnjave, završavanja ovog, onog papira, ona se negde zaturila. Danas sa 50 godina mogu da kažem da sam zreo, vedar i normalan čovek.
– Kako se Njujork poneo prema umetnicima, prema muzičarima, šta znaš o tome?
Milan Mumin: Dosta je to ovde surovo, dosta renomiranih instumentalista svira danas za tepsiju ribe. Sablaznilo me je ono što sam video na Brodveju kada sam išao da gledam “Fantoma iz opere”, kultni mjuzikl koji je postavljen pre 500 godina valjda a traje već milion otprilike. Video sam da su vrhunski glumci, obrazovani pevači i igrači, išli sa šeširom po publici i tražili lovu.
Druga stvar koja je jako bitna za priču o muzičarima u Njujorku je za mene bila oči-otvarajuća. Ta priča koju smo odvajkada slušali, znali, naučili kao dete – da na svakom ćošku u Njujorku živi jedan Hendriks, jede instrumente, “ubiva” kako svira… To je velika prazna priča. Takvih “polivača” kao tamo, ja nisam video ni u Bačkom Petrovcu, takvih budalaša i besmislenih likova, stvarno nigde nisam video! Tu i ko zna da svira, pogrešno svira. U jednom trenutku sam upao u nevolju traženja basiste, ima ta priča u mom filmu “Love Hunter”. Dočekali su me gotovi gitarist i bunjar, utegnuti, oni su već imali bend, Aleks i Robert Grin, ali basiste nigde. Vidim ja da je đavo odneo šalu i raspišem na kraju audiciju… Tek tu što sam se budala nagledao.
Imam privilegiju da potičem iz Novog Sada u kojem je u mojoj ulici Maksima Gorkog, MG street, kako je mi zovemo, bilo zaista ozbiljnih muzičkih asova: od Andrle, preko Tukše, Marka “Minstrela”, Kljake basiste, pa Pere Galića i “Subroza benda”. Samo od muzičara u mojoj ulici mogao bi se napraviti strava bend. Ja sam tu bio privilegovan, jer je Novi Sad oduvek bio muzička velesila, sa mnogo dobih sviraca, posebno na gitari.
Love Hunters, foto: Vladimir Veličković
– OK, i danas ona ima dobrih muzičara, studiraju ljudi na Berkliji i u Gracu, ali grad više nema rokerskog duha. Gde je on nestao? Kako su pankeri završili u sakoima u IV Vojvodine?
Milan Mumin: (smeh) Ne znam, dugo ne pratim, ali možda je i problem to što mi sada ne pratimo sve to detaljno kao nekada. Do mene povremeno stigne nekih ozbiljnih snimaka, baš dobrih “polivanja”, neki ozbiljan spot. Istina, nije navala u talasima kao nekada, ali ima. Zato se ne bih složio da nema rokerskog duha u gradu. Ima i dalje sjajnih likova, jedini je problem što smo mi u naše vreme imali četiri-pet TV u Beogradu, dve-tri u Novom Sadu i isto toliko u Nišu. Imao si gde da promovišeš svoj rad. Sećam se, kad idemo u Beograd da promovišemo album, singl ili spot, ja zaginem tamo od ponedeljka do petka. K’o na pokretnoj traci: ovde novinar “Blica”, pa “Glasa javnosti”, “Danasa”, onda ideš na Art kanal, onda te na TV “Politici” čeka Kiza Betmen… Mislim da je osnovni problem to što mi više nemamo gde da vidimo tu muziku. I da hoćeš, nemaš gde da čuješ, ni mladog, ni nemladog pankera, ni džezera. Nema medija. Nije nestao duh.
– Dobio si Oktobarsku nagradu Novog Sada, veliko priznanje sredine, nema dalje. To se pak ne uklapa u ono da ne možeš biti prorok u svom selu. Ti si to sa Hantersima bio. Gde su danas lovci na ljubav?
Milan Mumin: Meni je užasno imponovalo i da sam nominovan. Ogromna čast, ja sam zaista jedan od retkih ljudi koji je uspeo da bude prorok u svom selu i ne bih bio u koži mnogim novosadskim umetnicima, javnim facama koje ceo grad pljuje i ne može da smisli. Ja sam se u svom gradu uvek osećao dobro, kao kralj. Što bi rekla moja žena, meni iz svake kafane preti nevidljivo magnetno polje, neka “opasnost” u vidu nekog kuvanja, pijenja, kremacije, rotacije, kotlića, roštiljade, pivijade, rakijade, vinijade, dana rakije, vina ili piva… Ja ne mogu da se izborim sa tim i onda krenem malo da tonem, ali onda pobegnem u Njujork da tražim spasenje.
Što se benda tiče, što bi rekao moj prijatelj Petar Janjatović, mi sada imamo stabilnu, čvrstu, laganu karijeru koja ide bez velikih stresova – uspona i padova i ja ih voleo da se to tako nastavi. A što se tiče Oktobarske nagrade još, nije moglo biti većeg priznanja za mene. Da sam dobio Pulicerovu nagradu ne bi mi toliko značila kao ova od mog Novog Sada čiji sam veliki ambasador i promoter oduvek bio. Bez lažne skromnosti, odvajkada sam gledao da promovišem Novi Sad i njegovu suštinu, a to je miroljubiva koegzistencija, modernost, naprednost, “laganini” ritam, “ravnjak”. Nadam se i mislim da sam u tome donekle i uspeo.
Sećam se da samo Balint Sombati i ja sa našim performansom “Vejver” imali priliku da kao retko ko tih godina pod sankcijama proputujemo sveta i promovišemo Novi Sad. Gostovali smo u ozbiljnim institucijama: u budimpešanskom Ludvig muzeju, nastupali smo u Modern muzeju u Stokholmu, pa u Bratislavi, Berlinu, Veroni, Sankt Petersburgu, u Oberzhauzenu smo otvorili njihov najveći festival kratkog metra i dokumentarnog filma, bili smo u Japanu, u pet gradova, izvodili smo performans, i svugde sam promovisao Novi Sad, Vošu, Srbiju i region.
– Da li si u Njujorku sreo nekoga ko je simbol tog grada onako kako si ti Novog Sada?
Milan Mumin: Jesam. Nekoliko godina pre njegove smrti upoznao sam Dejvida Bila, družili smo se godinu-dve. On je bio kultni umetnik njujorške scene iz vremena Ramonsa i Talking Headsa, imao je nekoliko odličnih autorskih radova i dva-tri albuma iza sebe, a bio je čuven i po tome što je odbio Miloša Formana za ulogu u “Kosi” koju je posle dobio Džon Sevidž. Upoznao sam i Krisa Štajna iz grupe Blondi, isto jednu zaista impresivnu legendu Njujorka i odličnog tipa. I to su ti pravi frikovi, normalni likovi koji otpadaju negde u gradu sa tobom, pričaju i svake dve rečenice odvale neku mudrost da ostaneš bez teksta. Zato samo širom otvoriš oči i naćuljiš uši, jer to se mora upamtiti.
– Javljaju li ti se naši ljudi kad dođu u Njujork, poznanici, fanovi?
Milan Mumin: Ovde su nedavno bile velike oluje i poplave i bilo je dosta haosa. Sad sam dosta isprogramiran, što je dobro za moj ukus, tako da imam malo isplaniranih slobodnih dana. Naravno, tu sam da razvezem kada neko dođe, da preporučim, uputim, ako je tu na dan-dva-tri. Ako me nema fizički, pošaljem poruku šta se mora videti, šta ne mora. Ako neko ostaje duže, onda ima vremena i za neko viđanje. Ostalo mi je u pameti koliko su meni ljudi, čak i oni koje sam prvi put u životu video, znali pomoći. Ja sam sada više u Novom Sadu, nisam ni pola-pola: dva meseca “izginem”, pa četiri meseca me boli uvo, dva meseca “izginem”, pa četiri meseca me boli uvo… Boli uvo, u smislu da ne moram da pravim kompromise, pristajem na neke svirke koje nemaju smisla, mogu da imam visok standard života za sebe i svoju porodicu.
– Kako odgajaš dete, važe li vaspitne priče naših roditelja za nove generacije?
Milan Mumin: To su teška pitanja. Ja na primer svoje roditelje dižem u zvezde, oni su oduvek bili moje zvezde vodilje, dobar deo svega što znam od njih sam naučio, ali ja, da sam svoj roditelj, ja bih mene već davno streljao. Ne sećam se nikakvih zabrana, natezanja, to je tako bio neki poludrugarski odnos kakav ja sa sinom Markom pokušavam da uspostavim. Talentovan je za mnoge stvari, jako lepo slika, ne ono verno nacrtao fazon, već baš nadahnuto. Žena je građevinski inženjer, verovatno ima i tu neku žicu. Ide na basket i džudo, lepo i peva, lupa bubnjeve. Sa osam godina imao je već dva-tri nastupa pred stotinak ljudi. Ja sam počeo rano sa muzikom, sa 16 sam napravio Hanterse, a još sa 12 imao sam prvi bend, ali nisam počeo rano kao on. Uči i engleski, vlada svim tim tabletima, ajfonima, ajpedima, kao cela njegova generacija, bistar momak toliko da se ponekad malo iživljava. Tu nekad dođe do nekih sporova, ali posednem ga i pitam šta mu je, čemu to kad je pametan čovek? I ima efekta. Ne brine me ono što će poneti iz kuće, tu neće biti greške, ima na koga da povuče dobre stvari. Žena i ja imamo skladan brak, vrlo lepe sate provodimo zajedno, igramo “Čoveče, ne ljuti se” i neke druge društvene igre, svaki drugi dan nas troje gledamo neki crtani film, onda malo zasviramo, on ukulele, ja gitaru i obrnuto. Videćemo za šta će se zalepiti, radoznao je.
Snežana Miletić/SEEcult.org
