20.11.2021 | 19:36

Aleksandra Glovacki: Umetnost je spas od gluposti koja nas davi

Pozorišna kritičarka, dramaturškinja i urednica u Redakciji kulture Radio Beograda 2 Aleksandra Glovacki, prepoznatljiva po kritikama kojima podiže standard profesije, autorka je i nekoliko drama (Kamen ljubavi sa dna mora, Vilinska kočija…) i niza dramatizacija, od kojih je jedna od poslednjih bio Dimin roman “Tri musketara” prema kojoj je u Pozorištu mladih nastala istoimena predstava. Odavno se pamti i njena dramatizacija Bokačovog “Dekamerona”, postavljena u Somboru (Dekameron – dan ranije). Između ostalog, bila je i članica Saveta Bitefa, selektorka Sterijinog pozorja i predsednica žirija tog festivala za savremeni dramski tekst… U intervjuu za SEEcult.org, Aleksandra Glovacki govori o važnosti postavljanja pitanja, kako na sceni, tako i u životu, o značaju umetnosti koja propituje, o važnosti pozorišne kritike, o trendu hiperprodukcije domaćih serija zbog koje pozorišni život trpi… Osvrće se i na epidemiološke mere koje u pojedinim teatarskim kućama gotovo i ne postoje, a publika se ne buni…

 
– Je li srpsko pozorište bolje od srpskog društva, od njegove stvarnosti?

Aleksandra Glovacki: Umetnost generalno predstavlja onu bolju stranu života iz prostog razloga što se okreće njegovoj suštini. Dobra umetnost, čak i kad se bavi banalnim i trivijalnim pojavama, bavi se na filozofski, ispitivački način, pa je opet bolja od života. Ne, ne mislim da je vrednija ili lepša od života, već da nam skreće pažnju na bitno, omogućuje da se odmorimo od gluposti koja preti da nas udavi.

– Pozorište je nekada predviđalo, upozoravalo. Danas je to teško jer događaji prestižu jedan drugog? Čemu ono danas služi? Teza o važnosti postavljanja pitanja malo se izlizala, jer današnji čovek ipak ima toliko svesti da sam sebi ume da postavi pitanje…

Aleksandra Glovacki: Stvarno ste me zasmejali tim svojim lepim uverenjem kako današnji čovek ima toliko svesti da će sam sa sobom nešto… Koliko današnjih ljudi u ovoj našoj Srbijici će postaviti sebi krucijalno pitanje šta je stvarno patriotizam, šta je stvarno vera, gde nam se izgubila odgovornost prema državi i društvu, gde odgovornost prema deci i unucima, gde nam se izgubilo dostojanstvo i samopoštovanje…  Tako da ne verujem da se teza o postavljanju pitanja izlizala. Dokle god se pitamo, dotle smo ljudi. Sve ostalo je košmar.
 
– Dramaturgija svakodnevice nekad je nepodnošljiva teškoća postojanja? Gde je izlaz dok se nešto ne desi? I ko će to da udesi?

Aleksandra Glovacki: Da se desi neće ništa samo od sebe, ako pod svakodnevicom podrazumevate ovaj politički očaj u kome smo danonoćno. Odnedavno sam prestala da očekujem od sebe bilo kakav odgovor na to pitanje, jer sam generacija koja je svoje odradila. Onako kako je najbolje umela, a očigledno nije umela. Prirodno je da će izlaz pronaći ovi mnogo mlađi od nas, baš zato što ne liče na nas. A što se ličnih svakodnevica tiče, tu svako pronalazi sopstveni način. Mislim da nam je laž najveći neprijatelj u životu. Obmane i samoobmane. I zato je dobrodošla umetnost koja propituje, koja nam ne dozvoljava da spavamo.

– Šta je dobar trend u srpskom pozorištu, a šta je nepodnošljiv?

Aleksandra Glovacki: Nepodnošljivo je kompromiserstvo, pokušaj da se kalkulisanjem reši jednačina sa više nepoznatih – i imati publiku, i zadovoljiti kritiku, i zadovoljiti finansijera, pa obezbediti sebi tezgu ili letovanje… Dugoročno, rezultat je loš. Dobar trend, odličan trend je što su naša mala (mala po veličini ansambla) pozorišta u provinciji hrabro otvorila vrata mladim i hrabrim rediteljima (više) i piscima (manje), kojih je toliko da ih ovde ne možemo nabrojati. Pozorišta u Čačku, Vranju, Lazarevcu, Pirotu… To je mnogo dobro.

– Koliko je iskrena pozorišna kritika u Srbiji? Je li dovoljno objektivna?

Aleksandra Glovacki: Kritike je premalo, to joj je najveća mana. Da imamo deset dnevnih listova sa redovnom kritikom, to bi se onda iznivelisalo. Jer i kritičari su ljudi, a odnos prema umetnosti umnogome zavisi od ličnog senzibiliteta i ukusa. Naravno i od znanja. Ali pogledajte nam medije! Gde smestiti kritiku, između podrobnih izveštaja sa Farme i Parova?

– Da li je Bitef i dalje pozorišni lider kada su trendovi u pitanju ili ga stiže subotički Dezire, na primer?

Aleksandra Glovacki: Uh, nemojmo to lider… još samo fali ono u regionu! Dezire je sjajan, važan festival, Bitef takođe. Dezireu nedostaje više novca od ove države, Bitefu takođe, ali mu nedostaje i malo više istraživanja. Što je takođe povezano sa novcem. I vremenom. Malo manje “festivalskih draga”, a malo više nepoznatih, neizvikanih imena.
 
– Nekada se govorilo da imamo glumačko pozorište, a onda su glumci otperjali u TV serije. Potom smo govorili o rediteljskom pozorištu, pa su reditelji počeli da trče iz predstave u predstavu. Sve je malo klonulo zbog svega toga, čini se. Čije je pozorište sada?

Aleksandra Glovacki: Uvek ima dovoljno novih, mladih snaga, da uskoče na mesta ovih što jure na sve strane. Ne mogu da verujem da upravnici dozvoljavaju ovakvo stanje, kad podela ne može da se sastavi na jednoj probi jer svi imaju snimanja. Ja to ne bih tolerisala. Svi kukaju zbog toga, a nema akcije. Mi smo strašno neorganizovani. Sem u nečemu lošem. Kokana (Mladenovića) su organizovano izbacili iz Ateljea jer je dirnuo u odsustvovanja glumaca iz repertoara. Da se ne bavimo time dalje, na svu sreću nisam na čelu nijednog pozorišta. A to što kažete da je klonulo, pa zavisi šta gledamo. SNP ili Novosadsko, JDP ili PULS teatar, Narodno ili Bitef…

– Razmišlja li iko o publici? Ko? Da li ju je epidemija dodatno desetkovala?

Aleksandra Glovacki: O publici se najbolje razmišlja dobrim projektima. Ja nažalost spadam u premijersku publiku, jer mediji insistiraju na pozorišnoj kritici odmah posle premijere, što mislim da je pogrešno. Kad god sam odgledala predstavu ponovo, u nekom kasnijem izvođenju, bilo je mnogo zrelije i bolje. Najrađe bih pisala kritiku posle desetog igranja. Tada je i publika ona prava, i to mi je uvek dirljivo. Za većinu naših ljudi, odlazak u pozorište je izdatak o kome mora da se promisli. A idu. Nikada neću zaboraviti redove za karte tokom bombardovanja, kada su igranja bila besplatna, samo je trebalo uzeti kartu. Svakodnevno sam svedočila desetinama metara dugačkim redovima ispred Ateljea, JDP-a, Narodnog.

– Zašto reditelji imaju tako enormne honorare? Glumci ne zarade ni za godinu dana koliko oni za jednu režiju? Ko je stvorio takav poredak stvari? Kad se to tačno desilo?

Aleksandra Glovacki: Stvarno nemam odgovor, samo primedbu da pošten reditelj može najviše tri predstave u sezoni da uradi. Zapravo bi dve bile prava umetnička mera.

– Ko ima koristi od festivalizacije Srbije?

Aleksandra Glovacki: Za druge ne znam, ali publika sigurno ima. To je nesporno. Ne razumem se u sisteme finansiranja, i ne znam koliko bi domaće produkcije moglo da se ostvari umesto jednog festivala, ali govorimo o manjim gradovima, koji nemaju beskonačno mnogo publike. Za tu publiku je veoma važno da na godišnjem nivou može da vidi sedam-osam nekih novih predstava.

– Kako se pozorišni esnaf snašao u epidemiji, Kako vam se čine mere koje se provode u pozorištima, jesu li formalne ili suštinske?

Aleksandra Glovacki: Velike su razlike od pozorišta do pozorišta. Nije ovo mesto da ih navodim, ali ima pozorišta gde bi sama publika morala da se pobuni zbog odsustva mera. A ne buni se.

– Ima li Srbija kulturnu politiku? Koja je?

Aleksandra Glovacki: Nema, naravno. Ali, kako kod nas izgleda bilo kakvo dogovaranje? Nikako, nemoguće je. Pa šta treba, da nam neki Vulin određuje politiku? Ne, bolje je ovako, svako po svom, jer ne verujem da bismo nešto pametno upisali u ciljeve te politike kulturne.

– Ko je za vas neponovljiviji mislilac u pozorištu danas?

Aleksandra Glovacki: Postoje odvažni, posvećeni ljudi, koje silno poštujem. Ali ja nisam osoba od jedne struje, jedne politike, jedne istine. Mislim da je samo u mnoštvu različitosti moguć prosperitet. Bez krvi, podrazumeva se.

– Šta savetujete da se igra na našim scenama? Koje su tekstove reditelji i upavnici zaboravili?

Aleksandra Glovacki: Savetujem da se ovaj trend dramatizacija malo uspori, da se otvore konkursi za mlade pisce, da postoje festivali novih dramskih tekstova. Da Sterijino pozorje bar polovinu predstava mora da ima po originalnom domaćem dramskom tekstu. Novom! Ne Nušić i Duško Kovačević, već praizvedbe.

– Šta savetujete da se čita?

Aleksandra Glovacki: Užasno me je sramota zbog mog zakasnelog otkrića, ali Amos Oz. Taj sveobuhvat, to sam samo kod Tolstoja doživela. Pri tom je Oz apsolutno naš savremenik po senzibilitetu.

– Koju predstavu treba videti od onih koje su trenutno na scenama u Srbiji?

Aleksandra Glovacki: Samo jednu, to ne mogu. Neke su značajne po temi, neke po interpretaciji poznate teme, neke zbog svoje estetike… “Tri zime” (Pozorište “Promena”), “Kišne kapi na vrelom kamenju” (BDP), “Tri sestre” (Deže Kostolanji), “Pučina” (JDP), “Tačka pre zasićenja” (Bitef/Puls teatar), “Ako dugo gledaš u ponor” (Novi Pazar), “Ujka Vanja” (Vršac), “Ajduci” (Sterijino/Gračanica), “Vitezovi lake male” (Deže Kostolanji), “Tramvaj zvani želja” (Sombor). Sigurno sam dosta prekočila, a nisam ni sve gledala.

*Fotografije: Nenad Kovačević

(Snežana Miletić/SEEcult)