13.12.2021 | 18:47

Nebojša Romčević: Nismo ni na nivou grčke tragedije

Dramski pisac Nebojša Romčević, scenarista, teatrolog i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao retko koji učesnik javnog govora u Srbiji jasno, britko i argumentovano govori o onome što nazivamo svojim životom, iako se čini da on baš više i nije sasvim naš, već pre izgleda da je kidnapovan. O tom životu Romčević je do sada napisao niz drama, između ostalog i “Karolinu Nojber”, “Laki komad”, “Pasivno pušenje”, “Paradoks”, serije poput “Bićemo prvaci sveta” ili “Kazneni prostor”, filmove “Kordon”, “Stado”… a napisao je i roman “Letnji dan do podne”. U razgovoru za SEEcult.org, Romčević kaže da srpsku zbilju ne može da uporedi ni sa grčkom tragedijom, koja ima rasplet, osvešćenje i katarzu, jer toga ovde nema na vidiku. Nije optimista ni po pitanju budućnosti, jer smatra da vlada bezidejnost i da su mladi nezainteresovani za stvarnost, osim onih na krajnjoj desnici. Pandemija je, prema njegovom mišljenju, označila prestanak kontinuiteta starog sveta i uspostavljanje novog, a kao jedan od njenih negativnih ishoda vidi preseljenje kapitala iz državnih budžeta u privatne ruke. To je problem na globalnom nivou, a u Srbiji je doveden do ekstrema.

– Događaji u Srbiji podsećaju na razne grčke tragedije, šta Vam se čini – može li neka od njih nagovestiti neku vrstu raspleta ovoga što sada živimo?

Nebojša Romčević: Razlika između trenutka koji mi živimo i grčke tragedije je u tome što grčka tragedija ima rasplet i što u tom raspletu dolazi do ponovnog uspostavljanja kosmičke harmonije i pravde koja je bila narušena na početku nekakvim pogrešnim ponašanjem glavnog junaka. Ovde, međutim, i na našu veliku žalost, ne možemo da dobacimo do tragedije, jer se ovde rasplet ne vidi. Pre bi ovo što živimo bilo u duhu antikomada 20. veka, gde se implicira da je stanje stvari nešto što je nepromenjivo i što ne vodi nikakvom novom kvalitetu.

Mi smo u situaciji utopijske, paralelne stvarnosti koja se odvija, s jedne strane u medijima, i sa druge u realnosti, odnosno u onome što zovemo izvanmedijski svet, koji zapravo i ne postoji. To bi bilo kao da je Edip obavio sve što je obavio, a da hor Tebanaca veruje da je Teba ekonomski tigar tog perioda, da je u Tebi sve savršeno, da niko nije ubio Laja, da Edip nije spavao sa sopstvenom majkom, naprotiv, da su svi najsrećniji na svetu. U tom smislu, da bi se dobacilo do tragičnog osećanja, likovi moraju biti, kako kaže Aristotel, bolji od nas, a sada su likovi u ovoj drami, ne gori od nas, nego gori od svih primeraka ljudskog roda koje ja pamtim.

– Da bi se ta tragedija okrenula na put katarze potreban je novi plan, sa novim ljudima? Gde su ti novi, mladi, obrazovani ljudi, nije da ih nema?

Nebojša Romčević: Ljudi sami po sebi nisu nikakav kvalitet. Pitanje je šta bi oni učinili. Trenutno postoji samo odsustvo ideje, tj. sve vreme pokušavamo da izbegnemo onu krajnju, najjednostavniju, najstrašniju ideju sukoba koji nisu intelektualni, nego fizički. S jedne strane, tu je pitanje šta bi bilo i čiji bi to bio politički plan, pa onda šta bi bila odgovarajuća ljudska sila u tom pravcu: da li je to intelektualna transformacija Srbije, što je jedno, ili su to, daleko bilo, sukobi na ulicama, ili je to unutrašnje rastakanje vladajuće strukture… Sve su to opcije koje su uvek u igri.

Što se tiče mladih ljudi, a gajim dvojicu i predajem mnogima, mogu da kažem da su oni emotivno potpuno digli ljude od ove realnosti i da u njoj ne učestvuju, osim ukoliko je to krajnje neophodno. Rekao bih da je taj eskapizam mladih dosegao apsolutni vrhunac i da oni – ne da ne vide budućnost u Srbiji, nego teško da vide išta što mi možemo nazvati budućnošću, onako kako smo to ranije razumevali. To nije ni čudno jer kada pogledate politički diskurs i to udvaranje određenim grupama stanovništva, ispada da su penzioneri najveća briga svih političkih partija i da je pridobiti penzionere jedini relevantan politički cilj. Mladi se otpisuju već u marketinškim aktivnostima. Oni su dovedeni do ideala svake diktature, a to je potpuna apatija, nezainteresovanost, ili još u istoriji nezabeleženo – površnost. Reći da oni postoje je hipoteza, a trebalo bi da postoje, ali u kojoj potenciji, u kojoj mogućnosti za aktuelizaciju, to je, recimo, veliko pitanje, jer nija dovoljan ni gnev, ni intelekt, ni znanje ako nemate nikakav jasan politički plan ili cilj. Rekao bih da je trenutno homogen jedino onaj deo mladih na krajnjoj desnici, dakle oni koji traže najjednostavnije odgovore na najsloženija pitanja. Za ostale ne bih znao da kažem kako su organizovani u smislu razmišljanja o politici: da li je to neki centar, levica, da li je to iz druge ili treće ruke preuzimanje političkih teorija iz zapadnih demokratija koje su ovde potpuno neprimenjive… To je za mene ozbiljna misterija, i možda sam koren mog trenutnog generalnog pesimizma.

– Ljudi koji su preživeli devedesete kažu da je sada isto – samo minus nada. To onda praktično znači da je gore. Da li je tako sada zato što ćutimo? Devedesetih su ljudi bili duhoviti, izlazili na ulice, postojale su lične akcije… Toga danas nema…

Nebojša Romčević: Velika je razlika između devedesetih i danas. Retorika vlasti je manje-više ostala ista, ali je sada vlast mnogo spremnija u medijskom smislu i zapušava apsolutno svaku rupicu kroz koju može da prođe neko nezavisno mišljenje. U tom smislu, politika kao delatnost je likvidirana. Ako nemate zakone koji važe, onda nemate ni preduslove za politiku. Sve se svelo na alternativnu virtuelnu stvarnost i tu se, u tim diskursima koji nikuda ne vode – osim do samih sebe, odigrava bitka u kojoj niko ne može da pobedi. Ideja i jeste da se ta bitka u medijima vodi zauvek i da ona bude potpuna zamena za realnu bitku. Devedesetih nismo imali ovoliki značaj medija. Imali smo tiraniju državne televizije, i još nekoliko medija, ali je količina medija bila mnogo manja.

Takođe, imali smo sasvim drugačiji intelektualni profil ljudi koji protestuju. Danas je većina tih ljudi i njihovog kvalitetnog potomstva u inostranstvu. Devedesetih smo na samom čelu opozicije imali ljude od kapaciteta. Svako je na svoj način, iz svog intelektualnog emotivnog i pseudoistorijskog ugla, shvatio da je odlazak (Slobodana) Miloševića preduslov da se zaustavi to neverovatno propadanje u koje je Srbija upala. Na kraju, sada ispada da je period od 2000. do dolaska ove nesreće na vlast, zapravo bio Auftakt, jer mi zapravo imamo kontinuirano urušavanje ideje republike i građanske države i da je ono bio samo kratkotrajni period.

A što se tiče tog fenomena ljudi na ulicama onog doba i odsustva ljudi u ovom vremenu, razlog treba tražiti u tome što se ljudi danas više plaše slobode. Jednostavnije je da budu roblje, da nemaju ni energiju, ni ideju. Činjenica je da smo mi za tridesetak godina doživeli poražavajuće unutrašnje nazadovanje u svakom smislu, a pre svega u toj ideji potrebe za slobodom. Tu je glavna razlika između devedesetih i danas. Nada je ta šargarepa. Ako nema nade, treba se pitati čemu bi ti ljudi mogli da se nadaju – ne u smislu nekih apsolutnih apstraktnih kategorija, već nečemu konkretnom, a to konkretno bili bi pravni red u državi i ideja pravdenosti kao dominantna. Sve ostalo iz toga proizilazi. Ali ljudima je lakše da podnose nepravde nego da nešto poduzmu. To su slatke muke za sociologe kataklizme koji ovde mogu u laboratorijskim uslovima da vide dekadenciju čitavog naroda i fantastičan povratak u, recimo, 1820-te godine…

To je nešto u mentalitetu, ili obrazovanju, ili čitavom tom spletu onoga što nas čini ljudima, tu je pukla neka karika, lift se otkačio i kada lupi na dno, biće vrlo bolno. Samo, problem je što države propadaju vekovima, ako govorimo o Vizantiji – ceo milenijum. Ako se iz ovoga izvučemo, u smislu da sada prestane propadanje, mnoge generacije će morati da potroše svoje živote da bi ova zemlja krenula da napreduje.

– Pandemija je kroz stanje javnog zdravlja dodatno ogolila stanje društva. Na razne načine manipuliše se epidemijom, obesmišljava se zdrava logika, nauka… Šta biste za neke buduće generacije o ovom vremenu u Srbiji napisali u nekom epidemiološkom dnevniku?

Nebojša Romčević: U svakoj situaciji – govorio je jedan grčki stoik – nisu stvari same po sebi ni dobre, ni loše, već pogled na te stvari. Način na koji ih doživljavamo može biti pozitivan ili negativan. Ovo što se događa sa koronom je zapravo prestanak kontinuiteta jednog sveta. Na svim meridijanima svedoci smo nastanka nekog novog sveta, i to još uvek ne možemo da prepoznamo kao neki racionalni proces. Teoretičari zavere će reći da taj proces i te kako postoji, da je sve ovo deo nekakve globalne zavere, automatizacije čovečanstva, dehumanizacije, raspodele društvenih bogatstava itd…

Ali ‘ajde da probamo sve da gledamo izvan tog konteksta. S jedne strane ljudi su, što je jako pozitivno, shvatili bez čega sve mogu da žive, bez kojih budalaština, za koje su mislili da su važne. Koliko manje troše pare, koliko ih manje raduje kupovina, prepoznali su da su bližnji i ljubavni odnosi važniji, da je to suština. Možda je pandemija uspela da izbaci đubre iz naših glava, naseli je delimično novim đubretom, ali ne u onoj meri u kojoj smo bili u tom kupoholičarskom magnovenju, trci za dominacijom spoljašnjeg sjaja. Periodi izolacije mogu nas odvesti u tešku depresiju i poremećaj ličnosti, ali nas mogu odvesti, što je dosta blizu, i u autorefleksiju, u nekakva intelektualna poniranje u sebe, učenje novih veština. Shvatili smo da sreća ne stoji izvan nas, i da je ne treba tamo očekivati. Da ne treba očekivati poboljšanje ni od države, pa čak ni od ljudi iz profesije kojom se bavimo, nego da je poboljšanje ili pogoršanje samo u nama samima. To bi moglo da bude pozitivan ishod. Negativan ishod je to što se kapital iz državnih budžeta preselio u privatne ruke, i to po čitavom svetu, a u Srbiji je to ekstremno. Država je postala vlasništvo privatnih lica. To je beskrajno negativna posledica koja će morati da dovede do globalnih poremećaja. Da li će se iz tih poremećaja izaći vraćanjem novca nacijama, sumnjam. Mislim da je veliko preimenovanje svih bitnih igrača na globalnoj sceni završeno i da ćemo tek videti koliko su države kao entiteti osiromašene, a koliko su pojedinci, pre svega iz medija i farmacije, postali gospodari kosmosa.

– Igrači koji su se do pre samo nekoliko godina predstavljali kao zaštitnici evropske demokratije više nisu zainteresovani za nas. I Evropa je digla ruke od nas, kao da je sklopila nekakav pakt sa ovom vlašću.

Nebojša Romčević: Evropa nas tretira kao SF horor, kao nekakvo telo za organe koje obitava, pluta u formalinu, iz kojeg ona uzima što joj je potrebno, zavisi koja joj vrsta resursa treba: ljudski resursi, minerali, zlato… Sve je ovde izneto kao na garažnu rasprodaju. Čak i ono što se nikada ne rasprodaje: zemljište i voda. Budućnost generacija, ljudski potencijal, sve se daje u bescenje. Sve to Srbiju čini savršenom državom za korupciju, za zloupotrebu. Jednom rečju, ovde je sve dopušteno. Dođete u jednu zemlju, uzmete iz nje šta god hoćete i pri tome vam ta zemlja sve to plati. Rekao bih da je posredi veleizdaja, to je zastareli romantičarski termin, ali opravdan jer je u korenu ovoga ludila pomisao vlasti i njenih činilaca da će živeti večno. Nisu smrtni ljudi koji će na kraju za sobom svom potomstvu ostaviti pomor. I to me na izvestan način čudi. Zar misle da će ih izbeći kazna? Kazna ih sigurno neće izbeći, i tu ne mislim ni na kakavu metafizičku kaznu, u vidu pakla, nego da se ovo kad-tad mora završiti. Nevolja je samo što ćemo mi, kad se stvar završi, biti u zakupu sopstvene države, jer ovo više nije država građana Srbije. Ovo je država kineskih, ruskih, arapskih, američkih kompanija koje dolaze i uzimaju poslednje zdrave molekule našeg identiteta, što bi čak bilo manji problem, nego i preduslova za fizički opstanak.

Evropa je potpuno nezaintresavana za naš napredak u demokratskoom smislu, što je sasvim i logično. Svakog samo zanima da li može nešto da odnese odavde, a može sve što hoće. Mi kao država već deset godina ne proizvodimo ništa osim dugova. Rasprodajemo ono što se može, a samo jedanput se neke stvari mogu prodati. Kad se to izgubi, a to smo već izgubili, ne znam na čemu ćemo bazirati potencijalni oporavak. Jedino možda na nekim ljudskim resursima.

– Iako je sve što ste rekli o nama ozbiljan autogol sledećem pitanju, ipak sledi: mogu li se ljudi ovde nekako funkcionalno logički opismeniti?

Nebojša Romčević: Prvo bi trebalo da ljudi žele da se opismene. Pre toga bi morali da konstatuju da im nije dobro, a mi već na tom pitanju ozbiljno zapinjemo. Mi nikad nismo imali demokratiju i pitam se da li smo je ikada želeli? Ovaj narod je uvek voleo da ima snažne vođe. Ta ideja domaćina, koliko god zvučalo bolesno i perverzno, duboko kontraproduktivno, koji upravlja sudbinama ljudi svoga gazdinstva – a on može biti i lud, i kriminalac, bilo šta, ali mora odgovarati ideji domaćina, jeste jedna hipertrofirana, mačoistička iluzija. Ali ljudi su skloniji da budu podanici, a ne gospodari svoje sudbine. I to nije srpski specijalitet, ali je ovde to jelo najpikantnije i najlakše se jede. Da bi stanovništvo imalo želju da bude slobodno, nužna je promena u glavama svih stanovnika, promena u obrazovnom sistemu i vaspitanju. Da ljudi žele da se menjaju. Na duge staze, ovde se sve to ne može rešiti bez potpunog rušenja obrazovnog sistema i građenja na potpuno novim osnovama, jer mi ovim putem ne možemo da idemo dalje. Ovo u čemu živimo, mi ne možemo da transformišemo. Moramo ga srušiti do temelja i onda, što bi rekao Džoni Štulić, na neku čudnu foru doći do koncepta nove države, novog koncepta pravednosti, patriotizma, rodoljublja, efikasnosti. Moramo postaviti državu na nekakvim drugim osnovama.

Ja sad pričam kao Platon, kada piše “Državu” prema nekakvoj utopiji, ali mislim da moramo shvatiti da, bez obzira što vreme teče, što je život dinamičan, mi moramo jednom da stanemo na loptu i da kažemo: dalje ovim putem ne idemo. Sve što sam ispričao podrazumeva jedan potpuno novi pogled na svet u glavama stanovnika, a mislim da je pogled na svet trenutno pomrčina, skoro pa mrak, a kako će se to rasvetliti… Mi smo naviknuti da se naša svest budi kad se budi stomak, da protestuje kada nas deložiraju razni izvršitelji, a taj trenutak će svakako doći. Već vidimo zalet ka tome. Kad beda zakuca na njihova vrata, ljudi će tada reagovati, ali će reagovati instinktivno, kao životinje, i ideja će biti samo – srušiti jedne da bi došli drugi. A to, opet, ni izbliza nije rešenje našeg problema.

– Ljudi ne reaguju ni na to da država široke ruke rasipa pare na kojekakve gluposti, a mogla bi da ih uloži u zdravstvo i obrazovanje. Njihove ideje u tom smislu su zaista neverovatne. Možete li kao pisac biti maštovitiji od njih? Da ste car Srbije, za šta biste dali milion naših para, šta biste prodali budzašto i kom novinaru ne biste dali da zucne?

Nebojša Romčević: Da sam car Srbije, odmah bih dao ostavku (smeh)… Sva tri pitanja su nespojiva sa mojim konceptom države. Svakom novinaru treba dati da zucne, čak i najglupljim. Na pozadini imbecilnih izjava, pametne izjave se bolje vide. To je kao neki kontraliht. Budale su potrebne, ali nije zgodno kada u potpunosti dominiraju. Svako treba da bude u mogućnosti da priča, s tim što bih pooštrio kriterijum za iznošenje laži. Za iznošenje čistih neistina, zakonski posmatrano, pomnožio bih kaznu sa hiljadu i tako punio budžet. Iz tog budžeta, kada bi se pojavio taj neki milion, iako on ništa ne rešava, uložio bih u reformu obrazovanja. Doveo bih nekoliko arhitekata obrazovanja iz Finske, Norveške, sa Islanda, da nam budu savetnici, da rekonstruišemo naš obrazovni sistem. Ne da bismo dobili što efikasnije ljude, nego da bismo dobili zdrava moralna bića što već zvuči aproksimativno ljudima koji teže dobrom životu koji nije – u-se-na-se-pod-a-se – epikurejski. Da sam car, pokušao bih da nateram narod da poželi sopstvenu slobodu i pokušao bih da ih nagovorim da me svrgnu da bi uspostavili demokratiju, sopstvenu odgovornost pred zakonom i savešću.

– Novi Sad će uskoro biti evropska prestonica kulture. Razumete li taj koncept “stvaranja prestonice kulture”, šta to uopšte znači? Je li to nekakva globalna kulturna politika? I kakva je uopšte kulturna politika Srbije, kakva je kulturna politika ministarke za kulturu?

Nebojša Romčević: Nijedan ministar ničemu ne služi, osim da pred kamerama bude vreća za boks kad se predsednik naljuti zato što nešto ne funkcioniše, a to je nekako dospelo do javnosti, a nije trebalo. Tome služi i ministarka za kulturu, mada ja mislim da predsednik ni ne zna da imamo Ministarstvo za kulturu. To je potpuno nebitno mesto, kao što je nebitna i cela vlada koja se nalazi u glavi jednog čoveka. To što se u toj glavi nalazi izgovara osoba koju zovemo premijerkom, a ona je zapravo lutak, trbuhozborac. I upravo su njene konfuzne misli, ako uopšte o tome možemo da govorimo kao o mislima, ta njena mucanja, najbolja rezultanta sveukupne politike. Jedno veliko ništa, jedna kontradikcija. Ni ta duhovita okolnost da je Novi Sad prestonica kulture – jasno vam je – duhovita u tom smislu da išta može biti prestonica kulture, to je samo još jedan povod za besomučne krađe i ubiranje političkih poena o tome kako smo mi uspešni. Svaka sitaucija je dobra situacija da se prikaže još jedan trijumf u medijima nečega što nije ni trijumf, niti išta pozitivno. Strahovit izolacionizam građana Srbije, zabijanje glave, da budemo fini, u zemlju, nezapamćeno je i neobjašnjivo. Sve glave i sve misli oblikovane su u medijima, koje opet oblikuju debili po naređenju morona. Na kraju imamo konzumenta koji je digao ruke od svega, rekao, ma šta me briga, odo’ da vidim šta ima da se jede. I to je zatvoreni krug pakla u kojem se svi viškovi prelivaju u vrlo mali broj džepova, a mi smo suviše dezorijentisani, bez ideja. Ni prva, ni poslednja kolonija. Jer Srbija je de fakto kolonija. Mi smo kao ona nekadašnja bizarna ostrva u Pacifiku na koja su Englezi nekada postavljali guvernere, a zapravo islužene političare ili problematične članove kraljevske porodice, koje bi slali tamo da ih maknu iz vidokruga, u taj neki suludi svet gde se odvijaju orgije pred očima unesrećenog stanovništva koje nema snage da se pobuni. Ovo nije ni republika, ni nezavisna, ni demokratska, niti država, nego samo jedan geografski pojam. Žao mi je što na ovo pitanje ne mogu da izvučem nekog zeca iz šešira. Svako će iz njega morati da izvuče nekog svog zeca.

*Foto: Branko Lučić

(Snežana Miletić/SEEcult.org)