03.01.2022 | 21:06
Tanja Ostojić: Transformativna moć emancipatorske feminističke umetnosti
Umetnica Tanja Ostojić, prepoznatljiva po feminističkoj emancipatorskoj umetničkoj praksi i posvećenosti temama poput migracija, rodne demokratije, feminizma, džentrifikacije, odnosa moći i ranjivosti, posebno u kontekstu ženskih i transrodnih tela, govori u intervjuu za SEEcult.org o dugogodišnjem umetničkom projektu “Mis(s)placed Women?”, značaju kolaborativnosti u umetnosti, kao i o važnosti javnog progovaranja o seksualnom i drugom nasilju nad ženama, te o transformativnom potencijalu umetnosti u pravcu promena odnosa snaga moći.
Tanja Ostojić osvrće se i na posledice pandemije na rad umetnika, kao i na mere kulturne politike u Berlinu, gde živi i radi, i u Srbiji, u kojoj je takođe često prisutna kroz različite izložbene i strukovne aktivnosti.
Postavka izložbe “Mis(s)placed Women? 2009-2021”, Podroom, KCB, foto: SEEcult.org
– Nedavno ste predstavili u Beogradu retrospektivu dugogodišnjeg kolaborativnog umetničkog projekta “Mis(s)placed Women?” koji kroz performanse, delegirane performanse, radionice… razvijate od 2009. godine, baveći se temama migracije (radne, prisilne, željene), rodne demokratije, feminizma, džentrifikacije, odnosa pozicije moći i ranjivosti… Koliko su ta pitanja i njihova (ne)vidljivost dodatno usložnjeni pandemijom i raznim novim ograničenjima koja ona povlači?
Tanja Ostojić: Činjenica je da su pitanja slobode kretanja i ugroženosti određenih grupa posebno usložnjena pandemijom i brojnim novim ograničenjima koja ona povlači. Na primer, nasilje u domaćinstvu je u ekspanziji posebno u situaciji u kojoj oba partnera rade od kuće. Primetila sam da je poprilično porastao i broj žena beskućnica svih generacija koje sede na ulici (ili hodaju okolo) čekajući da večeraju i da prenoće u ženskim centrima… Situacija se dodatno usložnjava – recimo u Berlinu zimi – za one koje nisu još uspele da se vakcinišu, pa nigde nemaju pravo da uđu tokom dana kako bi se ugrejale…
Na izložbi u galeriji Podrum KCB-a prikazali smo u jednoj od soba i dva rada učesnica projekata “Mis(s)placed Women?” sa kojima sam sarađivala u više navrata u prošlosti, a koje sam 2020. pozvala da se osvrnu na specifičnu situaciju u kojoj su se našle tokom pandemije. Jedna od njih je Tanya Ury, umetnica jevrejskog porekla koja živi u Kelnu (u Nemačkoj) i koja je usled starosti i bolesti retko mogla da izlazi iz stana, a čije je kretanje zbog opasnosti zaraze postalo još ograničenije. Ona je napisala vizuelnu pesmu i konceptualni poetski ep “Ljubav u doba korone”; dok se Tan Tan, performerka i video umetnica mlađe generacije, koja je početkom 2020. godine doputovala u Vuhan da poseti svoje roditelje za Kinesku novu godinu, slučajno našla u potpunoj izolaciji u trajanju od dva i po meseca, zbog izbijanja pandemije COVID-19. Ona nam daje uvid u svoj “Dnevnik tokom lokdauna u Vuhanu”, deleći sa nama šest osećanja koja su preovladavala u njenom životu tokom tih meseci – panika, anksioznost, bes, tuga, depresija i iskupljenje, kao i neke od fotografija koje je svakog dana snimala s prozora roditeljskog doma s pogledom na Univerzitetsku kliniku i od kojih je napravila video rad “Misplaced Self in the Misplaced City”.
Dnevnik tokom lokdauna u Vuhanu, 2020, video, 1’27”, Vuhan, Kina. Foto: Tan Tan
– Kako biste opisali ukratko metodologiju feminističke emancipatorske umetničke prakse na kojoj je zasnovan i ovaj projekat?
Tanja Ostojić: Svoju feminističku emancipatorsku umetničku praksu razvijam i praktikujem kroz performanse već 26 godina. Radi se o obelodanjivanju mehanizama i činjenica iz života koji su problematični i koji se transponuju kroz performativni jezik tako da rezultiraju nekom vrstom fizičke poezije. Feministički performans, na primer, postavlja pitanja u vezi sa tim kako je biti žena u kontekstu nametnute konstrukcije roda, kao i socio-političkih i ekonomskih odnosa, uključujući često klasnu i rasnu pripadnost. Emancipatorski je obelodaniti i time preispitivati ove činjenice i mehanizme, a posebno je dragoceno kada se odnosi snaga transformišu na taj način da ono što nas pritiska i sputava transformišemo u kreativnu energiju koja nas leči, ojačava i postaje naše oružje, čime preuzimamo poziciju moći.
Unutar kreativnih radionica (projekat Leksikon Tânja Ostojić, i već godinama Mis(s)placed Women?) u kojima okupljam osobe koje imaju šta da kažu i koje putem ovih radionica dobijaju priliku da, koristeći instrukcije za izvođenje performansa (performance scores/partiture), produkcije koju obezbeđujem, kao i učešća u zajednici koja se formira oko projekta, osvoje principe i oruđe idividulanih i kolektivnih emancipatorskih feminističkih umetničkih praksi…
MW zajednica, u najboljoj tradiciji angažovane umetnosti u društvenom kontekstu, dekolonijalne teorije i intersekcionalnog feminizma, istražuje kreativne i kolaborativne načine koegzistencije koji vode ka proširivanju delokruga polja umetnosti, koristeći kreativne procese za unutrašnju i međusobnu emancipaciju praktikovanjem performans arta, kao emancipatorskog i revolucionarnog oruđa za pojedinke i marginalizovane grupe koji imaju mnogo toga da procesuju i da kažu.
Misplaced Women?, performans Tanje Ostojić, 2013, La Grand Escalier de la Gare du Saint Charles Marseille, Železnička stanica u Marseju. Performerke: Jane Kay Park, Emma-Edvige Ungaro, Alix Denambride, Kim Mc Cafferty, Robyn Hambrook, Helen Averley, Patricia Verity i Tanja Ostojić. Foto: Anne Carles, kopirajt: Tanja Ostojić
– Projekat Mis(s)placed Women? okupio je veliku zajednicu umetnica i umetnika iz celog sveta, koji su na različite načine doprineli njegovoj realizaciji. Možete li izdvojiti neke od najupečatljivijih kontribucija?
Tanja Ostojić: Globalna MW zajednica deluje inkluzivno i solidarno, uključujući – između ostalih, i umetnicu sa posebnim potrebama u Berlinu, interno raseljene klimatske izbeglice u Bangladešu, političkog izbeglicu iz Turske u Cirihu, stranu umetnicu u Londonu nakon Bregzita, kao i dragocene kontribucije rodno kvir osoba…
Istoričarka umetnosti i performans umetnica dr Bojana Videkanić me je 2016. godine dočekala na aerodromu u Torontu držeći natpis: Misplaced Women, uranjajući pritom u dirljiva sećanja i sopstvenu inicijaciju u život izbeglice kada je, kao dete 1992, prebegla iz Sarajeva pod opsadom… Zamolila sam je da, nakon performansa u kojem je držala natpis, napiše tekst o tome, a potom sam ga objavila na blogu projekta. Ona je tada prvi put pisala o navedenom iskustvu. Tekst je zaista izuzetan.
Marta Nitecka Barche, doktorantkinja na Univerzitetu u Aberdinu, koja je učestvovala u nizu “Misplaced Women?” performansa, organizovala je radionicu na Festivalu politike za koji je kreirala dugački baner na platnu sa MW natpisom. Članica je MW zajednice od 2015. godine. U prošlosti je zbog isteka studentske vize u svom poljskom pasošu bila predmet graničnih procedura u SAD. Provela je tada više od tri nedelje u pritvoru, takozvanom “migracionom zatvoru” zajedno sa ljudima koji su imali krivične dosijee. Iako je njen slučaj bio administrativne prirode, stavljane su joj lisice na ruke i noge, i bila je duboko traumatizovana… Kada je MW projekat bio izlagan u Njujorku, izvezla sam slova na pomenutom baneru i izlagala ga skupa sa njenom pričom i fotografijom na kojoj ona izvodi parituru br.1 Raspakivanje sopstvene torbe, što je Marta doživela kao jednu značajnu malu ličnu pobedu.
– Koliko je kolaborativnost, kao jedan od važnih odnosa u društvu i način izgradnje zajednice kroz specifičan odnos prema radu, zapravo zahtevan poduhvat danas na umetničkoj sceni, koja na prvi pogled deluje prevashodno kompetitivno?
Tanja Ostojić: Kolaborativnost jeste izuzetno zahtevan poduhvat, ali isto tako nagrađuje. Stekla sam jako mnogo prijatelja kroz ovaj projekat i povezala se sa veoma zaniljivim i različitim osobama. Kreativna saradnja rasplamsava i razvija ideje… Mislim da je vreme monolitnih ego umetnika prošlo.
Mis(s)placed Women?, Partitura br.1: Raspakivanje lične torbe, grupni performans na Trgu republike, Beograd, 16.10.2021. Performerke: Nela Antonović, Paula Chambers, Jelena Dinić, Hieu Hanh Hoang Tran, Mad Kate i Sunčica Šido. Foto: SEEcult
– S obzirom da je projekat Mis(s)placed Women? realizovan u gradovima širom sveta, adresirajući pitanje osetljivosti tela u javnim prostorima koji se vezuju za tranzit, da li postoje neke razlike u reakcijama lokalne publike na performanse? Kakve su reakcije organa reda? Kako je bilo u Istanbulu letos? Videli smo i za vreme performansa u Pionirskom parku u Beogradu da su performans pomno pratili policajci u civilu…
Tanja Ostojić: Ovaj projekat se bavi i preispitivanjem javnih prostora i toga kome oni pripadaju i šta je u njima moguće uraditi. Nailazile smo na čitav spekar rekacija u zavisnosti od gradova, lokacija u tim gradovima koje smo izabrale za određene performanse… Naravno i performansi su se dosta razlikovali među sobom, a samim tim i reakcije na njih. Za radionicu u Istanbulu koja je trajala puna četiri dana (najduža radionica do sada), gde nas je pratio i profesionalni dokumentaristički tim od četiri osobe koji je pribavio dozvolu za snimanje u javnom prostoru, imala sam i tim od dve producentkinje koje su čitavo vreme, i pored dozvol,a morale da pregovaraju sa policijom.
Ogoromno prisustvo policije i represija bili su glavna karakteristika rada u javnim prostorima Istanbula, iako je odziv javnosti bio ogroman i pozitivan, a učesnice su neverovatno podržavale jedna drugu, visoko motivisane i inspirisane za saradnju. Treba imati u vidu da postoje veoma velike tenzije u drustvu, kao i da je performans, naime, igrao značajnu ulogu u protestu u Gezi i direktno je isprepletan sa kulturom građanske neposlušnosti.
Prvog dana radionice, tokom upoznavanja i razmene unutar ženskog kruga, radile smo u zaštićenom prostoru u zgradi Performistanbula koja se nalazi u Bejogluu, ali čim smo izašle napolje i krenule da hodamo unazad uz ulicu Istiklar, duž te glavne pešačke ulice pune sveta, mašući našim šarenim maramama, košuljama i stolnjacima, svi su bili znatiželjni da prate šta radimo. Policija nas je nekoliko puta zaustavljala (naš dokumentaristički tim je imao dozvolu za snimanje). Policija nas je odmah snimila i slike proširila svim patrolama. Zaustavile smo se pred institucijom koja je bila odgovorna za povlačenje Turske iz Istanbulske konvencije (za zaštitu žena od nasilja u domaćinstvu) i tu progovorile na tu temu. Imale smo podršku od brojnih prolaznika dok je policija ometala rad našeg dokumentarističkog tima, tražila da odmah prekinemo i pratila nas sve dok nismo napustile glavnu ulicu.
“Protestne zastave protiv povlačenja Turske iz Istanbulske konvencije”, ”Mis(s)placed Women?” Istanbul. 2021, İstiklal ulica, 7.9.2021. Uz učešće: Arzu Yayıntaş, Tanja Ostojić, Bahar Seki, Gülhatun Yıldırım, Gizem Yılmaz, Nazlı Durak, Persefoni Myrtsou, Sabbi Senior, Selma Hekim i Vanessa Ponte. Fotografija: Kayhan Kaygusuz, kopirajt: Tanja Ostojić
Onda smo morale da se sklonimo iz vidokruga policije, i tu smo “okupirale”, da tako kažem, prostor ispred jedne od malih tradicionalnih čajdžinica u malenoj Mis uličici kojom su obično dominirali muškarci. Tamo smo kreirale svoj ženski i kvir krug, sa kafom, vezom i razgovorima koji su takođe naišli na veoma dobar prijem kod prolaznika i zaposlenih u čajdžinici. Aludirajući na ženski rad u domaćinstvu, na pomalo remetan način za rutinu ove čajdžinice (u kojoj uglavnom sede muškarci), ukrasile smo ambijent disidentskim cvetnim stolnjacima koji su prethodno korišćeni u prerformansu na Istiklar ulici koji je prekinula policija…
Narednih dana u nekim drugim manje ispolitizovanim delovima grada mogle smo da realizujemo veome angažovane i provokativne performanse, međutim u najpolitičnijim i najalternativnijim delovima grada u kojima su raniji građanski protesti započinjali, pratila su nas i snimala sve vreme dva policajca u civilu i desetak puta prekidali naš rad… Na kraju nam je bilo dopušteno da radimo iskllučivo ispred zgrade pozorišta. Za sve što smo radili bilo je uvek veoma zainteresovane publike koja je izražavala radoznalost i podršku.
”Mis(s)placed Women?” Istanbul, performans radionica sa Tanjom Ostojić, 2021. Grupni performans u Mis Sokak (Çay evi), uz učešće: Persefoni Myrtsou, Arzu Yayıntaş, Bahar Seki, Gülhatun Yıldırım, Gizem Yılmaz, Nazlı Durak, Sabbi Senior, Selma Hekim i Vanessa Ponte. Fotografija: Kayhan Kaygusuz, kopirajt: Tanja Ostojić
– Poslednjih godina svedoci smo sve otvorenijeg progovaranja žena, uglavnom javnih ličnosti, o seksualnom nasilju kojem su bile izložene najčešće od bliskih saradnika. U jednom od performansa, izvedenom u Splitu, i sami ste progovorili o pokusaju seksualnog nasilja kojem ste u više navrata bili izloženi. Koliko je važno javno govoriti o takvim iskustvima, posebno u patrijarhalnim društvima, kakva su na ovim prostorima?
Tanja Ostojić: O pokušajima silovanja je moj novi 20-minutni performans koji sam realizovala u aprilu 2021 na Peristilu, centralnoj lokaciji u strogom centru grada Splita. U srcu istorijskog dela grada, unutar Dioklecijanove palate, odakle se car obraćao svojim podanicima, svojim performansom svedočila sam o četiri pokušaja silovanja koja sam doživela pre 25-30 godina i, na osnovu sopstvenog iskustva, održala govor koji osnažuje savetima o tome kako se boriti u slučaju pokušaja silovanja. U performansu su učestvovale i dve mlade umetnice. Putem plesne improvizacije, Mia Bradić je otelovljavala moje svedočenje dok ga je Alehandra Robles Sosa prevodila u vez. Na kraju sam otvorila govornicu pozvavši i druge žene koje su se tu okupile da svedoče. Video snimak ovog performansa prikazali samo na izlozbi u Galeriji Podroom KCB-a.
Izuzetno je važno javno govoriti o svemu tome, što je zapravo prvi korak da se uđe u koštac sa ovim problemom kao i pravna zastita žrtava i zadovoljavanje pravde. Na duge staze, svakako je neophodno uvesti seksualnu edukaciju u škole da bi se izrazito mizogeno i homofobično drustvo u Srbiji menjalo planski kroz školski sistem. Drugačije Srbija ne može da pređe put od srednjeg veka u 21. vek.
O pokušajima silovanja, 20-minutni performans, video dokumentacija, 12′ 19”. Izvela Tanja Ostojić na Peristilu u Splitu, u okviru radionice Misplaced Women? i Praznine 2021, Split, 6-8. april 2021, u organizaciji platforme Culture Hub Croatia. Fotografija: Neli Ružić
– U Istanbulu ste proteklog leta, za vreme rezidencijalnog programa, premijerno izveli performans višemesečnog svakodnevnog plivanja u Bosforu, na mestu na kojem se obično ne sreću žene. Kakve su bile reakcije na tu feminističku intervenciju? Da li ste eventualno podstakli još neke plivačice da učine nešto slično?
Tanja Ostojić: Volim plivanje. Prevedeno bukvalno sa farsi jezika, to bi zvučalo: “plivanje je moj život”. Moje omiljeno mesto u Londonu je The Ladies Pond… Prvu godinu pandemije, koju sam od ranog proleća do kasne jeseni provela u Berlinu, nisam imala priliku da putujem na more, iskoristila sam da istražim kako je plivati u brojnim jezerima i rekama Berlina i okoline. U Istanbulu sam se osećala kao kod kuće od prvog dana, zahvaljujući svakodnevnom plivanju na Bosforu u Tarabiji, svega nekih 300 metara od vile u kojoj sam boravila. Na tom mestu kod BigChefs restorana i na još nekoliko lokacija u pešačkoj udaljenosti, gde plivanje nije zabranjeno, nisam srela nijednu plivačicu u bikiniju tokom prva dva meseca (jun i jul). Štaviše, videla sam samo dve žene u vodi, od kojih je jedna bila potpuno pokrivena, a druga u uličnoj odeći. Na svim ovim improvizovanim kupalištima dominiraju mladi i sredovečni muškarci. Tokom leta, pošto je bilo veoma vruće, kupala su se i brojna deca, među njima i nekoliko devojčica, često u majici, haljinici ili burkiniju.
Prvo mi je bilo rečeno da žene ne plivaju na Bosforu, već “plivaju na plažama na Prinčevskim ostrvima i na Crnom moru“. Većina tih plaža nema besplatan ulaz, zar ne? Bavila sam se stoga istraživanjem rodnih i klasnih navika plivanja, kao i jakih podvodnih struja i faune Bosfora, koji je međunarodno značajan plovni put. Impresionirana sam koliko je voda čista uprkos svom saobraćaju, zagađenju i nepoštovanju prema njoj. Nastavila sam svakodnevno plivanje iako je nekih dana (zbog prekomernog ribolova) povećana količina velikih meduza koje je teško izbeći, a temperatura vode leti je bila toplija nego što bi trebalo da bude.
Odlučila sam da moja performativna feministička intervencija bude da nastavim sa svakodnevnim plivanjem, čak i kada sam često doživljavana na egzotičan način, ponekad suočena sa čudnim pogledima, trubljenjem iz automobila u prolazu, a jednom čak i komplimentima i seksualizovanim komentarima tinejdžera, itd. Dobila sam utisak da je bilo više devojčica koje se kupaju tokom leta i da se nekima čak sviđa moj kodeks oblačenja. Počele su povremeno da mi se pridružuju i neke koleginice sa Kulturne akademije Tarabija na kupanju.
Tanja Ostojić, Daily Swim in Bosphorus, 2021, četvoromesečni svakodnevni performans plivanja u Bosforu, Istanbul, Turska
Od sredine avgusta nekoliko meštanki mojih godina počelo je da pliva sa mnom. Njihovi prvi komentari nakon što su izašle iz vode bili su: “Ovo je revolucija”! Bilo mi je posebno drago što sam u septembru konačno upoznala i nekoliko starijih žena koje redovno plivaju na Ihtiiarlar Plajı (gradska javna plaža) između Tarabije i Sarijera i čula sam za još neke pojedinke i grupe koje se bave ovim pitanjem. Veoma cenim takve zajednice koje bih volela da upoznam u budućnosti. Organizovala sam tokom septembra i sama dve akcije feminističkog i kvir plivanja koje su bile veoma dobro posećene.
Vremenom sam upoznala i žene starije generacije koje su se iz Tarabije preselile u Francusku i Ameriku, koje su u prošlosti rado plivale na nekadašnjim plažama na Bosforu i koje su mi objasnile kako se promenio način na koji je žensko telo posmatrano u društvu, i u gradu, i konkretno na tim plažama, odnosno kako je došlo do konzervativnog preokreta u društvu i potiskivanja njihove vidljivosti, i do neke vrste učitavanja seksulizovanja ženskih tela, da tako kažem..
Obično ne dokumentujem ova svakodnevna plivanja. Izuzetno za Live Action 16 odlučila sam da snimim jednominutni segment ove intervencije. Za tu priliku odabrala sam betonski stub za skakanje koji je obično nakrcan sa do sedam mlađih muškaraca ili tinejdžera. Ali na dan kada smo snimali, oblačan avgustovski petak u podne, bile su samo ptice. Moje koleginice Klarisa i Nora su snimile video mog plivanja i skakanja u vodu, kao i zvuk pod vodom, gde je bila velika buka koju su izazvali brojni ogromni brodovi. To je veoma kratak video, ali je lepo što je dostupan na mreži, pa pogledajte.
– Vašu umetničku praksu karakteriše mobilnost, često i rad u javnom prostoru, interakcija sa publikom… što je u vreme pandemije otežano, pa i praktično onemogućeno. Kako je ova kriza uticala na Vaše profesionalne planove?
Tanja Ostojić: Performansi u okviru “Mis(s)placed Women?” projekata se gotovo isključivo od 2009. do danas razvijaju i izvode u javnim prostorima, na otvorenom, tako da u pandemijskim uslovima tokom 2021. godine nije bila ugrožena njihova realizacija. Jedino, s obzirom da delujem na međunarodnom nivou, putovanja su postala otežana i neki put nemoguća. Stoga smo ponekad prigrili i Zoom platformu koja je veoma limitirana i ne može zameniti živo prisustvo. Međutim, svi profesionalni planovi iz 2020. su bili otkazani ili odloženi.
– Kako biste ocenili odnos nemačke kulturne politike prema umetnicima i kulturnim radnicima u vreme pandemije i da li očekujete neke promene u tom smislu nakon izbora nove vlade?
Tanja Ostojić: U državi Berlin, u kojoj inače živi i radi izuzetno veliki broj međunarodnih umetnika, a zahvaljujući lobiranju umetničkih organizacija i solidarnosti levičarske vlasti, umetnici su, kao i drugi mali privrednici, bili jako dobro podržani u vreme pandemije. Federalna država se, međutim. oglasila tek u 2021. godini, nudeći da preuzme minimalni deo finansijskog tereta. Verujem da se ovo neće bitno promeniti najnovijom smenom vlasti.
– Kako Vam izgleda situacija u Srbiji u tom pogledu?
Tanja Ostojić: U Srbiji situacija ne izgleda dobro ni u tom pogledu. Za minimalac koji su oni koji se nalaze u statusu samostalnih umetnika u nekoliko navrata primili tokom pandemije treba zahvaliti lobiranju ULUS-a i dobroj volji vlasti da ipak neki od aktera kulturne scene nakako prežive ova teška vremena.
– Vaša izložba Mis(s)placed Women? ušla je u uži izbor za Politikinu nagradu za 2021. Koliko Vam to znači?
Tanja Ostojić: Svako priznanje mi izuzetno znači zato što mnogo predanog rada ulažem u svoje projekte na jedan beskompromisan način, što neretko nosi sa sobom i prekaritet. Pre dve godine me je, recimo, britanski Gardijan proglasnio jednim od 25 najvažnijih umetnika 21. veka u svetu, što potvrđuje činjenicu da su moja umetnička praksa i diskursi koje pokrećem veoma referentno u svetu.. U Srbiji je Politikina nagrada jedna od najprestižnijih, a moj rad je sada po drugi put nominovan za tu nagradu, što je svakako velika čast. Primetila sam pak, da su u prethodnih pet godina uzastopno samo kolege muškarci bili laureati, i verujem da bi o tome trebalo aktuelno i ubuduće zaista povesti računa. I kod izbora za SANU imamo konstantno samo muškarce, što je nedopustivo. Jedan od akademika objašnjava to krajnje neprimerenim mizogenim komentarima, zbog kojih bi ga, prema mom mišljenju, trebalo isključiti iz ove institucije. Jer, ako se sa takve pozicije na taj način govori, šta onda očekivati od prosečnog ili neobrazovanog čoveka?!
Deo postavke “Mis(s)placed Women? 2009-2021”, NGVU, Beograd, foto: SEEcult
– Šta imate u planu u 2022. godini?
Tanja Ostojić: U planu je da se u septembru 2022. otvori “Mis(s)placed Women?” velika retrospektivna izložba projekta 2009-2022, na dva sprata u DEPO-Istanbul, praćena okupljanjem međunarodne zajednice projekta, događajima uživo i riderom. Projekat bi trebao da bude uvršten u kolateralne događaje predstojećeg Istanbulskog bijenala i predstoji mi ogroman rad na fandrejzingu, postprodukciji i produkciji same izložbe. Takođe, pozvana sam na učešće na više grupnih međunarodnih feminističkih izložbi – u MSUV u Novom Sadu, u Apexartu u Njujorku, itd.. Tokom prolećnog semestra ću predavati na katedri za Art&Language Fakulteta primenjenih umetnosti u Beču.. Videćemo šta će zapravo moći i kako da se realizuje, s obzirom na zahtevnu pandemijsku i političku situaciju i tanke finansijske konstrukcije.
*Tanja Ostojić (rođena 1972. u Jugoslaviji) je interdisciplinarna i performans umetnica iz Beograda, koja živi i radi u Berlinu od 2003. Međunarodno je prepoznata kao pionirka institucionalne rodne kritike i za svoj rad u polju društveno i politički angažovane feminističke umetnosti i umetnosti u javnom prostoru. Njena umetnička dela predmet su brojnih teorijskih analiza, i uključena su u brojne knjige, časopise i antologije. Studirala je skulpturu na Univerzitetu umetnosti u Beogradu (diplomirala 1995, magistrirala 1998. godine) i vizuelne umetnosti na École Regionale des Beaux-Arts Nantes u Francuskoj (1998-99). Dobitnica je stipendije “Albert Ajnštajn” za interdisciplinarna istraživanja na Univerzitetu umetnosti u Berlinu (2012-14).
Od 1994. godine Tanja Ostojić radi kao samostalna umetnica i u polju istraživanja i obrazovanja. Njena umetnost performansa i izložbena praksa predstavljani su i u okviru Venecijanskog bijenala (2001, 2011), Bruklin muzeja u Njujorku (2007) i Bijenala u Busanu u Južnoj Koreji (2016). Učestvovala je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama, kao i na festivalima performansa, pozorišta, videa, filma i digitalnih medija širom sveta, uključujući: Art Action 16, Geteborg (2021), Voids 2021, Split, galerija Pratt Manhattan u Njujorku (2016), Deutsche Historisćes Museum u Berlinu (2015), Manifesta 2, Musée d`Histoire de la Ville de Luxembourg (1998). Njene najvažnije samostalne izložbe bile su u: Galeriji Škuc u Ljubljani (2012), Kunstpavillon Innsbruck (2008), Salonu Muzeja savremene umetnosti Beograd (2004, 2017), Halle für Kunst Luneburg (2003), La Box Burz (2003), kao i u Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu (2002). Njena dela su deo značajnih zbirki: Muzeja primenjene umetnosti u Beču, Kontakt kolekcije u Beču, Muzeja savremene umetnosti u Ljubljani, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Neuer Berliner Kunstverein u Berlinu, između ostalih.
(SEEcult.org)
