05.01.2022 | 01:26

Boris Liješević: Građani su i problem, i ključ rešenja

Pozorišni reditelj Boris Liješević smatra da će ovo vreme ostati upamćeno samo po surovosti i pustoši, jer ne neguje vrednosti kulture obrazovanja, ne slavi vrlinu, već kult krvi i žudnje za prošlošću. U intervjuu za SEEcult.org Liješević govori i o građanskoj nezrelosti, zbog koje na ovim prostorima stalno preti eksplozija nekog novog bureta baruta. Kulturna politika u doba pandemije se, prema njegovom mišljenju, svodi na preživljavanje. Kao mnogo strašniji problem vidi geopolitiku i haos koji nastaje i prilikom običnog poslovnog putovanja u neku drugu zemlju zbog nepriznavanja vakcina određenih proizvođača i sijaset besmislenih pravila, čiji smo postali robovi.

Boris Liješević, Upotreba čoveka

Liješević se u predstavama često bavi temom krivice, a doživljava je kao priču svoje generacije, kojom se ne bavi da bi uveravao druge, već zbog sebe – da bi shvatio svoj život i to šta je njegovoj generaciji donelo vreme u kojem živie.

– Ponekad se čoveku čini da stalno piše isti tekst, iako su to priče sa različitim sagovornicima, ljudima različitih profesija, ali svi oni uvek upozoravaju na isto, uvek se pitaju isto, pokušavaju da osveste nesvesti ovog naroda… I čini se da stalno govorimo jedni drugima – istomišljenicima, dok oni koji treba da čuju – crtaju murale…

Boris Liješević: Mišljenja sam da ti murali nastaju smišljeno i planirano da skrenu pažnju sa nekih egzistencijalnih tema. Nije to spontani izraz nečijeg uverenja. To su projekti koji dolaze iz nekih kuhinja. I taj ko ih projektuje računa na našu duboku podeljenost. I bolnu. Meni je veoma bolna. Ali ti ljudi su tu, oko nas, sa nama, među nama. Moramo sa njima živeti. Ja znam mnogo ljudi kojima osmeh zaigra kada se pomenu naši ratni zločinci. Nikada neću uspeti da utičem na njih. Niti je to u mojoj moći. Jer to nije ni mišljenje, nego opredeljenje. Zapravo je u pitanju razumevanje. Jedan sloj ljudi među nama nema razumevanja za druge narode i ljude među njima koji su patili, naročito ako je patnju nanela srpska ruka. Teško je ljudima da to prihvate. Odgajani smo na tradiciji mita, legende i epske poezije, u kojoj je naš narod uvek bio pravedan. Verujem da svi ljudi širom planete imaju u svom arhetipu legende o nepokolebljivoj pravednosti svog naroda. To je duboko usađeno, u detinjstvo. Kako sada pokvariti tu sliku i srušiti priču koju ti je pričao deda? Potrebna je zrelost da se razdvoje legende i ono što smo mi danas uistinu. A mi nemamo te zrelosti. To se vidi na mnogo manjim primerima. Da ne pominjemo Rio Tinto, zakone koji se preko noći (i u senci murala) donose, a onda isto tako preko noći (kad frka oko murala ipak ne potraje) nestaju, da ne govorimo o tome, pogledajte samo ovu odurnu ledenu šumu u Dunavskom parku u Novom Sadu??? Koje društvo bi to dozvolilo? Da se iz godine u godinu najlepši i najznačajniji park u gradu pretvara u vašar i klizalište? I ljudi se ne bune nego hrle da se tu klizaju. Na šta nam liče ulice sa nadogradnjama, sa zgradama koje niču na svakoj zelenoj površini. Svaka ulica koja je bila luksuzna zbog drvoreda, senke, širine, prijatnosti, postala je lovina sitnih investitora koji trče da nadograđuju već nadograđene zgrade. Nisu murali problem. Problem je građanska zrelost. Ali mislim da ima i mnogo lepih stvari u životu, mnogo razloga za radost. Samo treba smoći snage da se nekim boljim očima sagleda svet oko sebe.

– A da li vi osećate kao da ceo život pravite jednu te istu predstavu, iako radite druge tekstove, u različitim pozorištima, sa različitim glumcima? Kao da je sve ono što ste radili do sada, pre nego što zvanično počnete “Rat i mir” u Narodnom pozorištu, bila priča o nekim ratovima i mirovima, čak i vaša prva predstava, ispitna studentska na Festivalu profesionalnih pozorišta u Subotici, bila je o pokušaju uspostavljanja nekog (unutrašnjeg) mira… O ratovima i mirovima bile su i “Čekaonica”, i “Elijahova stolica”, i “Brašno u venama”, i “Čitač”, i “Očevi su gradili”, i “Upotreba čoveka”, i “Plodni dani” na neki način…

Boris Liješević: Počeli ste zaista od prvih studentskih predstava na koje me sada vraćate. I sam se ponekad u mislima vraćam tamo i pitam se ima li taj put nekog smisla. Da li ti naslovi upućuju na neku osobenu autorsku ličnost, na neki talenat, bogatu karijeru, šta je to? Gde sam potrošio ili proveo 15-20 godina. I 35-40 režija. Šta sam dosad napravio, šta sam rekao, po čemu je taj moj rad poseban i da li je uopšte? Da li sam napravio svoje najbolje ili još imam prava da čekam da se otvore neki pretinci, te da progovori nesvesno. Ne znam, nečim sam zadovoljan, nečim duboko nisam.

Postao sam srećan otkad sam se oslobodio u radu. Zavoleo sam probe i osećam se bolje nego na početku karijere. To je dobro. Ali i dalje ne znam koje je moje mesto. Ne znam da li pravim jednu predstavu sve vreme. Voleo bih da na kraju karijere shvatim da je to sve bila jedna predstava. To bi značilo da sam nešto govorio, za nešto se borio, imao neku misao. Ali taj niz koji vi navodite zaista jeste priča o nekim ratovima i mirovima. Ali zapravo to su predstave, kao što su i vaši tekstovi, o svetu u kom živimo. Nisu isti tekstovi i predstave, isti je svet. I na žalost, isti su problemi. Ne znam kuda to vodi. Da li će se i kako završiti, ima li pomirenja, da li Balkan ima šanse da ikad postane nešto drugo do bure koje se za čas ispuni barutom. U nekim drugim sredinama bure nosi druge, vinske i pivske asocijacije, a kod nas to bure mora da eksplodira u krvi i kostima koje se rasipaju. Stalno nam preti ta eksplozija. Čim se malo zaboravimo i opustimo, dolazi neki kontroverzan praznik projektovan da zatalasa i da nas podseti na zločine koje smo jedni drugima činili još od Prvog svetskog rata. Kao da nam ratovi nisu završeni nego samo prekinuti na neko vreme, a nastavljaju se u novim formama i samo čekaju naoružanje. “Kolo” Branka Radičevića je bilo vilovito, plahovito, napleteno, navezeno, okićeno, začinjeno. U njemu su bili svi narodi i narodnosti Jugoslavije. To je kolo danas krvavo kolo koje se raspalo u krvi i mržnji. I nije nam dosta. Još se pitamo, ko je prvi izašao iz kola, ko je prvi potegao mač. Još lajemo jedni na druge, osuđujemo, proklinjemo, mrzimo. Vadimo kosti i stavljamo ih na vage da vidimo koliko je naših, a koliko njihovih, čije su teže. Nema dovoljno snage i zrelosti da pogledamo brata u oči i kažemo – oprosti mi, kriv sam pred tobom.

Vaše osećanje da stalno pišete isti tekst, kao i moje da stalno pravim istu predstavu, je valjda osećanje da živimo jedan te isti život. Možda je to znak doslednosti u tematskom, duhovnom, ideološkom smislu.

– Konstantno održavanje nemira u ljudima dovodi nas do raznih podela, na svim niovima društva – najnovije na one koji veruju nauci i one koji više veruju nadrilekarima. Ima tu još jedna strašna, za sada tiha podela bez jasno artikulisanog glasa, na one koji hleb kupuju popodne (jer je jeftiniji u nekim pekarama) i one koji ga kupuju ujutro, dok su treći – jer mogu sebi da priušte da hleb uopšte ne jedu, sasvim posebna kategorija. Možemo li doći u fazu da prvi ustanu protiv drugih, umesto da svi zajedno, i prvi, i drugi, i treći, ustanu protiv naopakog političkog ustrojstva koji ih tretira kao maloumne ljude?

Boris Liješević: Vratio bih se na prvo pitanje. Verujem da mnogi incidenti koji nastaju, poput murala, služe da ova grupa koja popodne kupuje hleb za pola cene, ne shvati to kao problem. Već da se bori za neke druge (imagi)nacionalne interese. Ne mogu više da zamislim ustanak. Ljudi protiv kojih bi se trebalo ujediniti žive u visokim penthausima i ne možemo da ih dohvatimo. A i na ulazu u zgradu je recepcioner koji nas neće pustiti unutra. Šalim se, ali mislim da ujedinjenje protiv naopakog sistema dolazi tek onda kad deluje da je sve izgubljeno i da nema spasa. Tada se budi žeđ za opstankom koja proizvodi najzdraviju snagu. Kod nas se konstantno radi na uvođenju klasnih razlika. Kao da je to prerogativ civilizovanog sveta. Sve to što se danas gradi po Srbiji i čime se vlast ponosi samo pojačava razliku na one koji mogu to sebi da priušte i na one koji to ne mogu. Tako uočljive klasne razlike su kič i samo ukazuju na društvo koje uživa u kiču.

– Upotreba čoveka je nešto što svakodnevno živimo, nekad manje, a nekad više intenzivno. Vaša predstava po istoimenom Tišminom delu zapanjujuće je svedočanstvo o tome kako nismo dobri ljudi. I dalje. Fantastična je preciznost tog Tišminog naslova: to, dakle, nije “zloupotreba čoveka”, već “upotreba”. Ruke su, znači, unekoliko čiste, ali time je zločin još strašniji nego da je u pitanju zloupotreba. Kaže bosanska spisateljica Amila Kahrović Posavljak: “Vaši udovi svedočiće o vašim delima”. Šta naši udovi, osim to da smo kukavice, još svedoče o nama?

Boris Liješević: Tišma ne posmatra ljude kao dobre ili loše. U ratu su nacisti, esesovci, a kada se rat završi, on se vrati svojoj kući, otvori trgovinu ili gostionicu, vredno radi, stara se o nabavci namirnica, biciklom dovozi buriće piva i postaje dobar čovek, uzoran građanin demokratskih načela. A rat prećutkuje. Koliko je krvavih ruku posle rata zaokruživalo glasačke listiće i određivalo nam budućnost? Koliko ih je bezbrižno milovalo unuke? Vera Kroner, junakinja “Upotrebe čoveka”, posle rata putuje u Nemačku vozom. I pamti stočne vagone u kojima nije moglo da se diše, ni da se vrši nužda, a vojnici ih kundacima naguravaju za Osvijenćim. Samo par godina kasnije, to su čisti vozovi, kondukteri ljubazni, žele joj srećan put. A ona u njihovim glasovima prepoznaje one uzvike, naredbe i ljude koji su joj činili zlo. Koji su to sad ljudi? Isti oni, ali u drugim mirnodopskim okolnostima. Samo što im je sad naređeno da budu dobri i ljubazni. To su Gec i Majer iz Albaharijevog romana koji deci dele bombone, a onda ih uvode u dušegupku. A Vera se jednako pita – kako da zaboravim? Kako da izbriše tetovazu “Feldhure” koju su joj u logoru napravili? Utoliko je posleratna ljubaznost još strašnija. Jer je kameleonska. Jer su ti isti dobri i ljubazni ljudi spremni na najstrašnije stvari, samo ako se promene okolnosti. Čovečnost je retka. I u današnjem svetu je retka. I oduvek je retkost. Nije džabe patrijarh Pavle pozivao da budemo ljudi. To je izuzetak u svetu. Mislim da ljude ne treba karakterisati uopšte. Čovek je tajna. Šta sve u njemu čuči, to pokazuje jedino vreme. Čovek ie prosto ljudsko biće, željno da preživi i za to će uraditi sve. Biće sve što treba. Prepoznajete li danas tu matricu?

– Na kakve misli čoveka inspiriše to povampirenje svega retrogradnog u ljudima? Kako se svet tako napojio mržnjom, a paradoksalno, svi vape za ljubavlju, kukaju da nema ljubavi, a povređuju drugog kad god im se pruži prilika?

Boris Liješević: Kad smo već kod Tišme, na jednom mjestu u “Upotrebi čoveka”, njegov junak Robert Kroner kaže za Getea da je to pojava kakvu je mogao dati samo vek prosvetiteljstva, taj svetli vek čovečanstva u kome se cenila svetlost, jasnoća, ravnoteža. Takvih dela, a ni takvih pisaca, danas više nema. Zacarila je svetom mistika, kult krvi, nasilja, tame, nacionalizma, žudnje za prošlošću. Mislite li da iz takve zbrke može izaći jedno ovako veliko i značajno delo kao ovo? Ne. Ovo vreme će ostati upamćeno samo po surovosti i pustoši. Ni po čemu drugom.” Kakva definicija savremenog sveta? Eto odgovora na mnoga pitanja? Zašto danas više nema pisaca poput Getea? Zašto nije napisan neki novi “Faust”? Zato što ovo vreme ne neguje vrednosti kulture obrazovanja, ne slavi se vrlina, nego kult krvi i žudnje za prošlošću. Ovo je proročanstvo. U predstavi ove reči izgovaramo direktno okrenuti publici: “Mislili smo da mnoge stvari nisu moguće, pa se vraćaju, mislili smo da posle Aušvica nikada više neće tetovirati brojeve po ljudima, da će biti razumevanja za bol drugog, slabijeg, da će čovek stati za čoveka…” Nije tako. Ali baš nije uopšte. Nismo došli do gasa (ali meljemo ljude u mašinama za meso), možda samo zato što Rusi malo-malo pa zavrću gas. Svet je mnogo nepredvidljiviji od onoga što mi mislimo. Bog sami zna šta će se još dešavati u istoriji. A kako istoriju čini čovek, onda Bog zna šta će čovek još činiti. Stvari se ne ponavljaju, nego se unutar novih okolnosti menjaju. Kao i sam život, kao i ljudska i životinjska vrsta što evoluira. Zlo menja obličja. Ne ponavlja se, da ga ne bismo prepoznali i optužili. Danas se zlo sprovodi u kontekstu političke korektnosti. Čistim rukama. Đavo je pametan. Uništava svet iluzijom o pravima i pravednosti. Uzme ti slobodu, a drži ti lekcije o slobodnom svetu. Gde je korektnost danas? Pravda je uvek na strani jačeg ili brojnijeg. Interesantnijeg izbornoj kampanji. Jedan Tolstojev junak kaže: “Gde je sud – tu je i nepravda.”

– Često se u prestavama bavite osećanjem krivice, Čemu to služi, šta mislite, kome – Vama i mišljenicima, odnosno istomišljenicima, a koja korist od toga kad oni koji treba da je osećaju još više srljaju u pravdanja svojih pogrešnih načela?

Boris Liješević: Krivica je priča moje generacije. I ne bavim se time da bih uveravao druge ljude. Bavim se time zbog sebe. Da bih shvatio svoj život i šta je mojoj generaciji donelo vreme u kome živimo. Krivicu nikada ne oseća onaj ko je počinio neko delo. Veoma retko. Hana Šmic (junakinja “Čitača”) nije istorijski lik. Imaginarna je. Trebalo je izmisliti junakinju koja u zatvoru shvati svoju odgovornost u zločinima i kaje se. Ljudi koji su učestvovali u ratovima, su tvrdi, otrovani, povređeni… Oni će voditi taj isti rat dok su živi za nekim kafanskim stolovima, u parkovima iznad šahovskih tabli, u vreme drugog Dnevnika… Možda baš ja treba da osećam krivicu. I moja generacija. Da bismo pričali o tome javno.

– Šta je hrabrost danas? Zašto je nekom baciti jaje na mural, a nekom brisati taj isti mural od jajeta. Sve to gledaju mladi ljudi (Vaši studenti, npr.) i misle, ma vi niste normalni, bežimo u Kanadu.

Boris Liješević: Mladima je sve to, čini mi se, normalnije nego nama, kojima je bilo nenormalno da neko sluša turbo-folk muziku. Ali mladima je to OK. Nemaju problem da neko sluša i jedno i drugo. Mladi odlaze u Kanadu zbog boljih uslova, a stariji emigriraju kad osete da je voda došla do grla. Tako su emigrirali Tomas Man i Breht. Ali imamo i bližih primera. Dragan Klaić se tako osećao kad je napustio zemlju u svojoj petoj deceniji.

– Čini se da nadire, nadolazi neki novi svet, bahat u svojoj samouverenosti koja zjapi neznanjem. Zgrade i dvorišta oko njih ispunjena su nasiljem, bukom i besom, poligoni priprostosti, kafići su postali kao stadioni, stadioni su postali poligoni fašizma. Sve to grabi ka nama… Treba li se sklanjati ili stati na barikade? Gde treba postaviti barikade? Ili to što stalno zvocamo ne valja ovo, ne valja ono, samo znači da starimo, ili je sve stvarno krenulo nizbrdo?

Boris Liješević: Jedan svetogorski starac, Pajsije, kaže kako ima ljudi koji su kao muve, na cvetnoj livadi nađu izmet i slete na njega, ali i onih koji su kao pčele, koji i na deponiji nađu neki cvet. Ne treba gubiti optimizam. Ne dozvoliti da te ozlojeđenost razjeda, da okolnosti uguše. Ogorčenost koju mi gajimo prema svetu nije baš zdrava. Pesimizam loše utiče na dušu. A mi često u ogorčenosti tražimo sopstveni stil. Prepoznatljivost, svoje mesto. Puškin je pisao o takvoj generaciji čiji je predvodnik bio upravo Onjegin.

– Ko najbolje ispoveda Vašu dušu: Tišma, Štiks, Klaus ili Tomas Man, Šlink… ?

Boris Liješević: Eh, pa sad… U svakom slučaju Štiks doslovno ispoveda moju dušu. I to je obično noću, uz pivo ili viski, kad nam zaspu deca. Tada jedan drugome ispovedamo duše u nekom kaficu koji nam je na pola puta. A ako smo u njegovom stanu, onda ispovedanje dobija drugi oblik uz gitaru njegove žene Jelene i pregršt “Azrinih” pesama. Ima tu još pisaca koji mi ispovedaju dušu.

– Šta vam se čini, koja umetnost kod nas danas pulsira živo, organski, suštinski svedoči o životu? Ima li, na primer, naše pozorište snage da opeva svu distopičnost srpske zbilje?

Boris Liješević: Mislim da nije u pitanju snaga, nego talenat. Nušić i Sterija su to radili elegantno, a oštro. Niko nije bio oštriji u kritici od njih. Kroz neodoljive komične situacije i likove su govorili najstrašnije stvari o svetu oko sebe. Ljudi bi umirali od smeha shvatajući u kakvom okruženju žive. Mi se danas svi zarozamo kad se uhvatimo u koštac sa tim ludilom. Pojede nas, proguta. Ispadnemo smešni. Kao neki kvazirevolucionari, španskograđanski ratnici. A nismo ništa od toga, jer samo tražimo svoj deo kolača i plašimo se da ne budemo zaboravljeni i ostavljeni.

– Kultura se kod nas sve više svodi na PR: neka se zabeleži da je nešto bilo, da se opravdaju pare, onda malo zabave… Kulturni identitet ove države postali su festivali… Kakva je to kulturna politika? I kakva je kulturna politika u koroni?

Boris Liješević: Kulturna politika u koroni je da se preživi. I to je to. Da se pozorišta izbore za to da mogu da rade i da ljudi iz kulture imaju od čega da žive. Mnogo strašnija je geopolitika u koroni. Tu je potpuno haos. Ovih dana treba da putujem u inostranstvo i ne mogu ni da pretpostavim da li će me pustiti da uđem u tu zemlju posle pet sati leta i jednog presedanja. Sa ruskom vakcinom ne možete da uđete u zapadnoevropske zemlje. Sa ruskom vakcinom strani državljanin ne može da uđe ni u Rusiju, već mora na svaka dva-tri dana da radi novi PCR test. Strašno i prestrašno. A onda uđete u tržni centar i niko vas ništa ne pita. O čemu se radi, rođaci? Sve je toliko zakomplikovano. Svaka informacija isključuje prethodnu. Postali smo robovi besmislenih pravila. Službenici ih sprovode znajući da su idiotska. Čemu to vodi? Ali tešim se mišlju da je i ranije bilo pandemija koje bi neko vreme trajale, pa onda prošle. Tako se nadam da će i ova da prođe i da odnese sve ove gluposti u koje smo upali.

– Kad razmišljate o ljudima koji su autori ove naše stvarnosti, šta vam se čini – da li su oni svesni kakve krvave otiske ostavljaju za sobom, na nama?

Boris Liješević: Autori naše stvarnost… hmm. Nisam siguran da je to neka duboka grupa koja drži medije ili vlast. Mi smo autori sopstvene stvarnosti. Mi pristajemo. Mi dižemo kredite kada nam banke ponude. Mi se odazivamo kada nas pozovu da slavimo pobede. Mi smo ti koji pristajemo na mržnju. Mi hoćemo da mrzimo. Mržnja je prijatna. Daje ti da se osetiš živim i snažnim. Ako bismo svi mi u regionu odlučili da zaustavimo neprijateljstva, da ne kupujemo te novine, da ne slušamo, da ne nasedamo na huškanja, stvari bi se promenile – ove zemlje bi postale prijatnije za život, sigurnije, zdravije.

*Naslovna fotografija: Moskva, privatna arhiva

(Snežana Miletić/SEEcult.org)