15.03.2022 | 23:46

Radivoje Dinulović: Pandemija je osnažila sve moguće manipulacije

Arhitekta i scenograf Radivoje Dinulović, profesor na Katedri za scenski dizajn Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, smatra da nas je pandemijsko lutanje u mraku dovelo do toga da sada imamo neke nove vodiče i gurue raznih pogleda na svet, što ga prilično uznemiruje. Kako je naveo u intervjuu za SEEcult.org, brine ga i to što nas je epidemija virusa korona dovela u jedan čudan kontekst u kojem smo podeljeniji nego ikad: sve stare podele su ostale, a došle su i neke nove, nadrealne i apsurdne, čak i u okviru istih grupacija. Na društvenom planu Dinulović primećuje da se u svetu danas dešava ono što se na ovim prostorima desilo 1990-ih, a vrlo je opasno i više nije moguće ni pretpostaviti koga se sve tiče. Kao logičan ishod, Dinulović vidi razaranje individualnosti i prava na lično mišljenje, lične moći koju običan čovek može da ima. Sadašnje haotično stanje u svetu Dinulović smatra posledicom destrukcije tradicionalne kulture različitih sredina, uključujući i nekadašnju jugoslovensku.

Autor više od sto arhitektonskih i urbanističkih projekata, važnih knjiga i niza tekstova na temu arhitekture i kulture življenja, kao i nebrojenih izložbenih postavki, koji je deset godina bio, između ostalog, tehnički direktor Ateljea 212, smatra posebno zabrinjavajućim i to što su dve pandemijske godine osnažile sve moguće vrste manipulacije i totalitarnih pristupa stvarima i odnosima, te jako osnažile razne vođe koje su počele da preuzimaju uloge koje im ne pripadaju. Na mikro planu sredine u kojoj živi, a to je za ovog rođenog Beograđanina već duže vreme i Novi Sad, agenda Evropske prestonice kulture biće korisna samo ako bude pametno osmišljena nakon oficijelne prestoničke godine, ako se bude imalo potencijala da se autentičnim umetničkim sadržajima ispune prostori koji su povodom nje otvoreni.

– Kakva je arhitektura ove epidemije i kakav je dizajn naših života usled nje?

Radivoje Dinulović: Teško je odgovoriti jednoznačno na to pitanje. I mene je, kao i većinu nas, ta situacija zatekla, jer ništa slično nisam očekivao. Kada se desila, suočio sam se sa različitim reakcijama ljudi, u mojoj najbližoj okolini – u porodici, na fakultetu… Ako govorimo o arhitekturi epidemeije, ona je bila spontana, gradila je samu sebe i bila je vrlo nejednaka. Ja lično nisam osećao strah, niti sam preduzimao neke posebne mere. U početku sam pažljivo slušao sve što govore, i činio sve razumno. Međutim, vrlo brzo se videlo da sve to nije baš jasno, ni uverljivo, i trebalo je da prođe nekoliko meseci dok smo shvatili da ni u čije mišljenje ne možemo da se pouzdamo. Svako je morao sam da se snađe, da nađe utemeljenje i oslonac, i to je bilo jako teško. Znam da su se mnogi prilično pogubili. Mnogima je trebalo mnogo vremena da dođu sebi, trebalo je raznih tretmana da iz toga izađu, a neki nisu ni izašli, kao na primer Igor Vuk Torbica, za koga znamo da se nije izborio, a ne znamo koliko je tek anonimnih ljudi tako prošlo. Njemu život nije bio jednostavan, sve mu je bilo kompeksno, a epidemija ga je dodatno destabilizovala i dovela do toga da svoju arhitekturu smrti izvede zaista kao poduhvat, što je posebno zastrašujuće za mene i moje okruženje. Taj način na koji je jedan čovek, kome smo se divili i na čiji smo rad gledali sa pažnjom i očekivanjima, doneo odluku, planirao i sproveo tu odluku da tako iščezne, zastrašujuć je… To je dramtična linija priče o epidemiji.

S druge strane, neki ljudi se nisu obazirali ni na šta, kao da se ništa ne dešava, i to su neke granične ravni u kojima su se naši životi kretali. Mene je dodirivalo i jedno, i drugo. Živim na Fruškoj gori, u nekoj vrsti oaze, moja je žena fanatično radila sve da me zaštiti, radili smo od kuće, nekoliko meseci sam proveo gore u ličnoj bezbednosti, ali ta je bezbednost bila skupa, i na nivou toga šta se kod nas dešavalo u kući, odnosa koji su se modifikovali, menjali, a pogotovo mislim na rad. Sticajem čudnih okolnosti, baš u to vreme kada je pandemija počela, na Fakuletu smo dobili jedan projekat koji smo radili za Fondaciju EPK – objekte u Kineskoj četvrti i za Kulturnu stanicu Novo naselje. Sve je rađeno onlajn i za mene je to bila bizarna situacija u kojoj ja crtam kod kuće, pa to skeiniram, onda šaljem kolegama, pa razgovaramo i imamo sastanke, a samo jednu prezentaciju smo imali uživo na Fakultetu.
 
Ne mogu tačno da pratim hronologiju svega što se dešavalo, ali u nekom trenutku počelo je ono malo opuštanje, pao je broj zaraženih, mislili smo da je sve gotovo, otvorili su se lokali, sedelo se do uveče, lepo vreme… Činilo se da je sve kao nekada, a onda odjednom, sve se opet vratilo na prethodno stanje epidemije… Bio je to kao neki rolerkoster koji smo živeli sve vreme. Posle tog drugog talasa, počeo sam da idem na Fakultet i to me, mislim, spasilo mentalno i psihološki. Nikoga živog nije bilo na Fakultetu, ja sam i tamo radio onlajn, ali to me je dovelo u neki ritam u kojem sam mogao da i sebe, i svoj posao doživljavam nešto normalnije nego što su to okolnosti nalagale. Od tada u kontinuitetu pokušavam da se vratim i približim novom životu, šta god to značilo. Trenutno za mene, van te normalnosti, predstavlja jedino maska koju moram da nosim na Fakultetu i svugde gde treba. Sve ostalo živimo kako smo živeli i ranije. Naše grupe na Fakultetu su male: na osnovim studijama je 24 studenta, na masteru i manje: sedam-osam, najviše 10, dok je na doktorskim od četiri do 10. Dozvoljeno nam je da radimo uživo i radimo. Tako je na nivou mog privatnog i profesionalnog života.

– Kako Vam izgleda na nivou društvenog?

Radivoje Dinulović: Na nivou društvenog života, društva, zajednice, okruženja, države, tu su se desile neke promene koje su vrlo opasne. Prateći sada ove događaje, rat u Ukrajini npr, čini mi se da je sve povezano. Ne mogu da kažem da je planirano, ali da je imalo neku interakciju – definitivno jeste. Ove dve godine osnažile su sve moguće vrste manipulacije i totalitarnih pristupa stvarima i odnosima, jako su osnažile i razne vođe koje su počele da preuzimaju uloge koje im u principu ne pripadaju.

Ja sam se vakcinisao i revakcinisao, ali razumem ljude koji to nisu mogli da prihvate, iako se ne slažem, ali razumem to kao neku vrstu otklona od toga da nam neko naređuje baš sve u životu šta treba i ne treba da radimo. S druge strane, mene je to jako iritiralo jer su bila ugrožena moja prava: to što neko smatra da ga nešto ne obavezuje – ugrožava moju bezbednost, to da radim, idem u pozorište, bioskop, putujem…

To nas je sve dovelo u jedan čudan kontekst u kojem smo podeljeniji nego ikad. Sve stare podele su ostale, a došle su i neke nove. To je dovelo do toga da se mi delimo po raznim novim kriterijumima, čak i u okviru iste grupacije ljudi. Nije više samo podela na levicu i desnicu, što je ostalo, uz neku socijalnu podelu koja je takođe ostala, već je došla i nova ideološka koja se odražava na planu koji je za mene nadrealan i apsurdan. Radi se o tome da li ću da uzmem lek i primim vakcinu, što je za moju generaciju – ja sam rođen 1957. godine – apsurdno. Jer, ko je nas pitao hoćemo li vakcinu? Bockali su nas kako je kome padalo na pamet, samo dođu u školu…  Ako danas brinem o svom psu ili mački, i vakcinišem ih redovno, jer država propisuje da svaka domaća životinja mora da bude pelcovana od besnila koje predstavlja opasnost po zajednicu – onda mi je posve normalno da vakcinišem i dete. Možda zvuči banalno, ali je suštinski tačno.

Nije to bilo samo kod nas tako. Situacija je bila potpuno nova za sve i prema njoj su se svi ponašali drugačije. Po tim diverzitetima ponašanja vidi se da su svi lutali u mraku i da niko nije znao šta da radi. Ispostavlja se, međutim, da je to lutanje u mraku dovelo do toga da sada imamo neke nove vodiče i neke nove prosvetitelje, gurue raznih pogleda nas svet, i to mi ništa ne prija. Što se tiče dizajna naših života, svako od nas je došao u situciju da svesno dizajnira svoj život. Ako smo ranije delimično bili toga svesni – nešto je bilo spontalno, a sve se činilo autentično, sada smo svesni da je u ogromnoj meri naša odluka i toga šta hoćemo, i nećemo, i da plaćamo cenu i za jedno, i za drugo.

– Mislite li da nove generacije lakše prihvataju sve to o čemu govorite? Stiče se utisak da ceo svet, a naš region posebno, ide u neku regresiju, korak unazad u svemu – kulturi, obrazovanju, vaspitanju, da ponovo moramo da osvajamo neka prava i slobode koji su osvojeni davno, ili nedavno, jer nismo uspeli da ih sačuvamo…

Radivoje Dinulović: Nikada u životu nisam prihvatao dogme bilo koje vrste, pa ne mogu da ih prihvatim ni sada, u ovim godinama, da nešto – šta god – mora. Menadžmentom u obrazovanju bavim se dugo, počeo sam to da radim još 2000. godine, već 20 godina učestvujem u kreiranju studentskih programa i morao sam da budem svestan konteksta i raznih uticaja, pa mogu da kažem da ništa nije slučajno, već je intencionalno. Lično, bio sam – ne mogu da kažem veliki fan, ali sam Bolonjski proces i tu reformu razumeo kao pozitivnu. I dalje mislim da je načelno bila pozitivna, ali način na koji je ona shvaćena, interpretirana i primenjena, išao je ka tome da jako redukuje sve ono što su vrednosti obrazovanja u celosti koje učestvuje u formiranju jednog čoveka. Sve poruke koje neko ko odrasta dobija iz porodice, medija, društva, školstva, sa svih strana, sa svih platformi, koje utiču na tebe još od detinjstva i rane mladosti, u mom slučaju i slučaju moje generacije, bile su jednoznačne, odnosno homogene. Bile su srodne, govorile su o sistemu vrednosti koji je bilo moguće identifikovati. Ja danas mogu da kažem šta je taj sistem vrednosti koji me je oblikovao, kome i danas pripadam. To se, čini mi se, svesno razgrađivalo. Razvijeni racionalizam druge polovine 20. veka doveo je do emancipacije koja nije bila povoljna, odnosno podesna za one koji donose odluke. Donosiocima odluka nisu potrebna misleća bića, njima nisu potrebni ljudi koji razmišljaju o tome da li da nešto prihvate ili ne. Njima odgovara da se stvari prihvataju po definiciji, odgovara to i državi, i crkvi, vlastima, strankama, udruženjima… Nikome ne odgovara dijalog, a mi, ranije generacije, vaspitavani smo u kulturi koja je dijalog podrazumevala kao unutrašnje pitanje. To nije bio pluralistički dijalog, ali je bilo dijaloga unutar tog jednog toka, i o politici, i o obrazovanju, o kulturi… Svugde smo postavljali dinamičke odnose i oni su, prema mom iskustvu, bili dragoceni kao nekakava rasprava i međusobno nerazumevanje i usaglašavanje.

Pamtim, recimo, iz 80-ih godina prošlog veka, u mojoj mladosti, da sam bio jako svestan pluralizma u estetici, poetici, čak u filozofiji, pa i na primeru popularne kulture –na filmu, u pozorištu, ali i u književnosti. Unutar Novog talasa, na primer, imali smo vrlo različite pravce mišljenja i izražavanja – od EKV i Idola do Azre, i nečega još dalje i više hermetičnog od toga. Danas sve to vidim potpuno drugačije, ali tada, i ja sam se opredeljivao kao što se svako opredeljivao za ono što mu je milije i bliže – ja tada za Azru, a danas mi je EKV bliža kao izraz. To samo znači da sam se ja pomerio iz jedne pozicije u drugu, ali tada sam mogao da biram unutar jednog sveta koji je bio u koegzistenciji. Svi ti ljudi su komunicirali međusobno, bili su zajednica, doživljavali su se kao ljudi koji misle različito na jednom mestu, ali misle o budućnosti i preuzimaju neku odgovornost.

Kada danas čitate tekstove Milana Mladenovića i Džonija Štulića, to su vrlo ozbiljne stvari, vrlo ozbiljne poruke, neke anticipacije o ovome danas. Oni su videli ono što ja tada nisam video. I danas me to čini nespokojnim, jer sam morao da vidim. Zašto nisam video? Imamo mi niz godina na Fakultetu zanimljiv program razgovora, pa su tako jednom gosti bili i Peca Popović i Dejan Cukić koji su bili akteri te scene. Razgovarali smo o tome zašto popularna muzika, koja je pedesetih menjala svet i odnose u njemu, osamdesetih godina nije izmenila svet? Zašto nismo doživeli prosvetljenje koje nam je možda moglo da pomogne da nam devedesete ne budu takve kakve su bile? I onda smo došli do zaključka da je to tako jer nam je bilo suviše dobro i lako, suviše jednostavno. Poneko je osećao i nešto drugačije, ali nije imao sledbenike. Mi smo živeli u nekoj iluziji da nam budućnost i dalje donosi dobro, jer smo imali naviku prethodnih, mojih 20 svesnih godina, da u principu živimo u tom narativu da je budućnost nešto što po definiciji donosi boljitak, razvoj, napredak, prosvetljenje, provećenje itd. Desilo se da nije tako.

Ono što se nama dešavalo devedesetih, sada se dešava svuda… Sada se vidi da se ta regresija, koju pominjete, zapravo nekako preklopila sa radikalnom destrukcijom, mislim pre svega destrukcijom kulture. To je osnovni problem danas i to će biti vrlo teško prevazići, tu destrukciju tradicionalne kulture raznih sredina. A kada govorim o tradicionalnoj kuturi naše sredine, ne mislim tu na srednjovekovnu srpsku kulturu, već mislim na Jugoslaviju druge polovine 20. veka. To je bila kultura koja je imala svoja jasna obeležja, jasne konstante, periode, razne ličnosti i stvaraoce koji su svesno ili nesvesno iskakali. I to je davalo život i životnost. Bilo je prepoznatljvo i bilo je moguće odrediti se prema tome. Kasnije se to dešavalo i na drugim mestima i mislim da je svet – a kada kažem svet, mislim na one koji imaju moć – zbog razloga koje nisam kompetentan da procenjujem, ali čini mi se iz najsebičnijih razloga razarao kulture poput libanske, iračke, iranske, libijske, sirijske, u međuvremenu avganistanske, itd… Bez ikakvog morala, razmišljanja o posedicama, šta posle. Činio je to samo ih svojih konkretnih, partikularnih interesa da se izgradi, ili zaštiti neka vlast, da se osvoji neka moć. Zbog toga su razorene mnoge kulture. I sada se to dešava ponovo toliko radikalno, a ja ne mogu da procenim da li ja to tako vidim iz neke evrocentrične perspektive iz koje mi sve to sada izgleda još dramatičnije, a možda je ljudima u Avganistanu bilo mnogo dramatičnije nego ljudima u Ukrajini danas. Jasno je samo da se čitava ta stvar nekako razlila i više nije moguće da se fokusiramo i ovo što se dešava je vrlo opasno. To je neki novi nivo, za koji više ne možemo da pretpostavimo koga se sve tiče. Očigledno je da je logičan ishod razaranje individualnosti i nekog prava na lično mišljenje, lične moći koju čovek može da ima. Čovek kao član društva, a ne lične moći vladara ili tajkuna, nego nas koji smo neki učesnici društvenog života.

– Kako mi kao učesnici društvenog života možemo da se borimo protiv toga?

Radivoje Dinulović: Po mom uverenju, to može samo kroz kulturu i obrazovanje, to su dva jedina načina na koja možemo da utičemo ako nećemo da se profesionalno bavimo politikom. Ja lično – za to sam star, da sam mlađi, možda bih i hteo.

– Kako Vam izgledaju ovi aktivizmi koji su se probudili tokom pandemije? Da li su oni skriveni politički pokreti, ili tu zaista vidite brigu za vodu, zemlju, šumu?

Radivoje Dinulović: Mislim da je i jedno, i drugo. Prosto postoji ta briga, opšte nespokojstvo ljudi za ono što se dešava. Ljudi više nisu spremni samo da gledaju da se to dešava. S druge strane, to jeste politička emancipacija raznih grupa i udruženja koji se bave konkretnim političkim radom. Meni lično to pomalo smeta, to što se to tako i ne kaže. Ja bih više voleo da to bude otvorenije, da se nastupa sa vrlo jasne pozicije političkog pokreta, da nam se predstave kao neke organizacije ili udruženja građana koji imaju političke ambicije. Proveo sam u nevladinom sektoru deset godina, ali u nekom drugom vremenu. Jeo sam taj hleb, znam šta to znači i imamo veliko poštovanje za to, ali na neki način mi smeta izvesna vrsta mimikrije tim povodom. Prosto bih voleo da, ako neko ima pretenzija da se bavi politkom, to jasno i kaže – ovo je politička organizacija, zašto da ne? Ja mislim da je politika plemenita stvar, a to što smo mi naučili da je preziremo, to je potpuno druga tema. Moj je problem što ja već niz godina nemam za koga da glasam i osećam se vrlo loše tim povodom, jer sam ja odgovoran građanin. Smatram da moram i treba da glasam. Ali imam veliki probem da, kada izađem na glasačko mesto, iza onog što ubacim u kutiju ne mogu da stojim. Poslednja dva ili tri puta glasao sam za manje zlo, pitao sam decu, pa sam radio ono što oni misle, jer nisam mogao da izgradim svoje uverenje. Bilo bi mi značajno da se pojavi neka politička opcija, neka snaga, politički front sa kojim mogu da se identifikujem, ali nažalost moja ideologija, koju ja u životu nisam menjao, nju ne mogu da prepoznam nigde, a da apstiniram neću. I to je dosta neugodna pozicija.

– Kada hodate Beogradom ili Novim Sadom, a za pretpostaviti je da je slično i u drugim gradovima, imate li utisak da je grad otet?

Radivoje Dinulović: Kako da ne. Imam naravno. Nije to samo utisak. Pre desetak godina u vreme održavanja festivala Cinema City u Novom Sadu, bilo je predviđeno da se za potrebe tog projekta zatvori deo Katoličke porte da bi se tamo puštale projekcije filmova, za koje se naplaćivao ulaz. Ja sam smatrao da je to kriminalno, jer niko nema prava da javni prostor grada izuzme za neku komercijalnu namenu. To je skandalozno. Bilo je to pre deset godina, ali to je bio embrion svega što se dešavalo kasnije, što je sada opšte mesto. Javni prostor kao javno dobro uopšte više ne postoji. Javni prostor je resurs, na njega se gleda kako nešto što može da se iskoristi. Evo, od najbanalnijeg, kako se šire bašte kafića, koje površine one, korak po korak, zauzimaju. Zanimljivo je to pratiti i posmatrati… Kakav je to proces?

Gledam, recimo, u Beogradu, na Crvenom krstu koji je nekada bio periferija, a sada je nobl. Gledam te ulice kako se menjaju, kako se menja urbana matrica. Kuće su nekada bile prizemne, a sada imaju po šest spratova. To su nekada bile ulice kojima sam se rado šetao, komšiluci koji su mi prijali kao ambijent, njihova atmosfera. Sada to postaje nešto potpuno drugo. Da se razumemo, meni ne smeta što se grad modernizovao, naprotiv. Ja nisam cenio te kućice, nisam mislio da treba živeti u njima, u kućicama kakve su, npr, na novosadskoj Podbari. To treba da se menja, ali da se menja tako da se čuva ono što je javno dobro, da se njemu doprinese, a ne da se neprekidno otima. Sada više nemamo ni pločnike, sve je postalo parkiralište, garaža, sve se seče, sve kuće su dekorativno osvetljene, kao neki Diznilend, i to me pogađa jer to nije okruženje za mene. Gledali smo onaj projekat Skoplje 2014 kao neko čudovište, sa nevericom da to može da se dešava, ali evo ga…

– Neverovatno je da neki megalomanski spomenički gigant nije već osvanuo i u Novom Sadu i još pokoji u Beogradu…

Radivoje Dinulović: Ne brinite, biće ga sigurno, osim ako se uspostavi neka autentična energija koja će biti artikulisana i kanalisana. Moja opsesija je želja da čitav nevladin sektor počne ozbiljno da utiče na postupke i odluke vlasti, da on ima predloge, sugestije, ideje, programe, da savetuje, daje primedbe, poučava, proučava, upozorava, sugeriše, da im bude cilj da rade za opšte dobro, a ne da budu sredstvo političke borbe protiv vlasti, što me je uvek užasavalo. Ta distanciranja od aktuelne vlasti, to je katastrofalno. To da ja kažem da bude što gore samo da se promeni vlast, meni to nije blisko. Ja želim da bude bolje, pa neka na vlasti bude ko će biti. Mislim da je zadatak svih nas da shvatimo da kolaboracija i participacija nije nešto ko zna šta. Normalna je potreba čoveka da preuzme deo odgovornosti na sebe. Zašto da naš grad bude gori nego što jeste samo da bih pokazao da oni ništa ne umeju? Meni je to stvarno strano. Mi smo dužni to da korigujemo, dužni smo da se borimo.

– Šta Vam smeta kod tog novog urbaniteta?

Radivoje Dinulović: Smeta mi što je loš u profesionalnom smislu. Mnogo mi manje smeta činjenica da je to investitorski urbanizam, komercijalizacija, iako je moje opredeljenje potpuno drugačije. Svestan sam, međutim, toga da živimo u kapitalizmu i da mora tako da bude. Smeta mi zapravo što taj čitav napor nije profesionalno podržan na najbolji mogući način. To znači konkurs, izbor najboljeg rada, društvo arhitekata – u Beogradu, Novom Sadu, gde god, koje staje iza toga, dakle, konsenzus profesije. Smeta mi odsustvo naše sposobnosti da niko neće da participira u nečemu iza čega neće da stoji: neću da radim kuću koju prezirem, ili urbanistički projekat koji ne mogu da opravdam pred studenetima. To se, nažalost, dešava i to me najviše pogađa. Loš kvalitet onoga što se radi više me pogađa od činjenice da se nešto radi. I to tako ide u svim aspektima života.

Ali ima tu još jedna zanimljiva tema… Naime, sećam se situacije iz sredine devedesetih kada je jedan naš kolega, koji danas više nije među živima, postao ministar kulture Republike Srbije. Svi su bili zgroženi, skandalizovani.. Sreo sam tih dana koleginicu Milenu Dragičević Šešić koja mi je rekla da moram toj činjenici pristupiti malo pažljivije, jer on je bio 23. koga su pitali da bude ministar. Znači 22 ljudi je odbilo da bude na tom mestu. Ja to razumem, i ja bih danas većinu tih poziva odbio. Ali mislim da smo svi dužni da se prihvatimo nečega, da uradimo šta možemo i umemo, pa kada damo sve od sebe i vidimo da možda nema smisla, odustanemo, ali reći – ne, neću da prljam ruke, neću da se petljam, šta to znači? Onih 22 ima da ćute, oni nemaju pravo glasa. Mene su tako vaspitavali. Ja sam bio član KPJ, jer meni je moj otac rekao da moram biti unutra da bih mogao da imam uticaj, da ne mogu da budem spolja i pričam o tome da nešto treba da bude drugačije.

– To je najlagodnija pozicija..

Radivoje Dinulović: Tačno. Pravo da kažem, mene jako iritira kada masa ljudi sa nekog Olimpa komentariše sve što se dešava, posebno kada su starije kolege ili one kojima je prošao profesionalni vek, stroge prema drugim kolegama jer ih to ništa ne košta. Da su u drugim godinama, da moraju da brinu o svom hlebu, pitam se da li bi se tako pronašali, jer, nažalost, najveći broj naših kolega se ne ponaša tako kada su u situaciji da razmišljaju o tome hoće li ili neće imati posla.

– Kako smo do toga došli?

Radivoje Dinulović: Mi smo sami krivi za to, jer nismo negovali društvo, nismo negovali odnose među sobom, nismo formirali prave profesionalne zajednice koje imaju snagu, koje se ne kompromituju, u kojima nema prekršaja, u kojima, ako se dogovorimo da u nečemu nećemo da učestvujemo, onda to tako i bude, pa onaj koji je nešto tražio i nije to dobio jer nije moguće dobiti, mora da raži neke druge načine i kompromise. Ovako, kad smo mi do te mere razbucani i raslojeni da uvek ima neko ko hoće, nemoguće je uraditi bilo šta.

– Da li je Novi Sad evropska prestonica kulture?

Radivoje Dinulović: (duga pauza) Pa jeste… Jeste.

– Formalno?

Radivoje Dinulović: Pa kako da vam kažem. Nominalno jeste. Videćemo šta to znači, prerano je da se o tome sudi.

– Kako mislite prerano? Već smo svedočili nekim programima…

Radivoje Dinulović: Koliko ja razumem taj fenomen, on bi trebalo da ima uticaj na život grada nakon te godine dana u kojoj je grad nominalno evropska prestonica kulture. Mislim da je to pitanje toga da li će EPK kao poduhvat, kao projekat, Novom Sadu doneti neki boljitak. O tome ne možemo reći ništa, jer nemamo na osnovu čega. Na osnovu otvaranja? Bilo bi neozbiljno. Možemo o otvaranju da govorimo na nivou umetničkog doživljala, kulturnog, ko šta i kako tu vidi.

Čini mi se pak da, ako rezultat EPK-a bude dobro osmišljena Kineska četvrt, ako tamo svoj prostor nađu razne umetničke grupe, razne vrste ljudi u domenu kulture, onda to svakako ima smisla. Ako EPK zaista izgradi mrežu kulturnih stanica po Novom Sadu koje će zaživeti, projekat će nesumnjivo imati smisla. Ako nam to donosi veze sa ljudima, recimo iz regiona, ako taj prostor umetnički postane životan, EPK će imati smisla. Mene manje zanima koji će programi biti ove kalendarske godine, više me zanima šta će biti 2023, 2024, 2025…

Inače, nedavno sam bio u Rijeci, i ja ne vidim tamo neke posledice EPK, da se desilo nešto drastično. Bio sam u Muzeju moderne i savremene umetnosti koji je otvoren unutar toga. Ljudi rade sa velikom pažnjom, ali to se i dalje gradi, mali deo je otvoren, drugi se gradi, nadograđuje, rekonstruiše, stvara se jako lep javni prostor.

– Slično je bilo i u komšijskom Pečuju u Mađarskoj. Ostale su im zgrade koje su rekonstruisane i izgrađene povom EPK, ali one danas zjape prazne. Tu i tamo nešto se desi, a zapravo ništa. Očigledno da taj koncept ima neku falinku…

Radivoje Dinulović: Iskreno govoreći, to je za mene osnovno pitanje. Kada smo sarađivali sa EPK Fondacijom, mi smo dobili vrlo pametno postavljene projekte zadatke, i to je bilo jako dobro. Na planu scenske arhitekture, radili smo dva objekta u Kineskoj četvrti. Imali smo mogućnost da radimo kako treba, sa punim poštovanjem, poverenjem, i to se završilo. Međutim, nisam još video da je ijedan od tih objekata izveden. Kad ih budem video izvedene, moći ću da kažem da li su izvedeni kako treba.

Ali kako ja dolazim prevashodno iz domena produkcije, a tek onda iz arhitekture, za mene je suštinsko pitanje bilo šta će biti posle, ko će upravljati time, ko će biti vlasnik toga, na koji način će se voditi programi, itd. Nije bilo jasnog odgovora na to. Gledajući npr. Kulturnu stanicu “Svilara”, ona za mene lično nema dovoljno jasan profil, o “Eđšegu” neću da govorim jer on ne postoji. Imaju ih tu još nekoliko: “Novo naselje”, “Mlin”… Za mene je pitanje ko će tu biti posle svega i pod kojim uslovima? Ja sam, na primer, veliki fan Pozorišta “Promena”. Mislim da su oni važni za ovaj grad, u njima vidim tu strast i energiju da se nešto uradi, oni imaju potrebu da nam nešto kažu o onome što žive. Ako oni ne dobiju prostor za sebe, ko će ga dobiti? Ako ga dobiju oni, onda će se otvoriti pitanje da li su oni sposobni da zaista budu generator nove energije, da osmisle i omoguće da i neke nove generacije prođu kroz iskustvo “Promene”, da se tu susreću i studenti drugih, srodnih fakulteta, jer samo tako sve to imaće smisla.

– Je li to moguće u ovakvom Novom Sadu?

Radivoje Dinulović: Novi Sad sam upoznao kada sama bio klinac, sa 12-13, 14 godina. Sa roditeljima sam dolazio u posetu bliskim prijateljima koji su tada radili u Neoplanta filmu. Dolazili smo i na Sterijino pozorje, tu bili ceo festival. Na njega je dolazila cela Jugoslavija, i ekipe su takođe ostajale tokom celog festivala. Tada smo živeli u jednom raskošnom svetua, a Novi Sad u njemu za mene su bili Neoplanta film, Sterijino pozorje, Tribina mladih, restoran “Sečuan”… Tako sam upamtio Novi Sad…

– Tog Novog Sada, osim pozorijanskog, danas više nema..

Radivoje Dinulović: Nema, nažalost. Kada sam počeo da studiram, manje sam dolazio u Novi Sad, sve dok profesor Ranko Radović nije osnovao katedru 1996. godine. Tada sam ponovo došao u Novi Sad i suočio se sa gradom koji ne pozanjem. Sve to u šta sam nekada bio zaljubljen u Novom Sadu, ni sa egromnim elanom, nisam mogao da pronađem. Nisam mogao da pronađem odnose sa ljudima i to mi je najviše nedostajalo. Ne znam da li je to pitanje toga što ja nisam odavde, što sam došao, ali nisam Novi Sad doživeo kao prostor koji me je dočekao raširenih ruku, niti sam doživeo da su ljudi u Novom Sadu imali potrebu da postanem deo te sredine. To mi je bilo jako frustrirajuće, i tako je ostalo do danas. Tu živim sada već 13 godina, ali nikada nisam osvojio taj osećaj koji sam imao nekada, iako se trudim da ga gradim, kroz školu, kroz sve što radimo. U jednom trenutku pomislio sam da je taj Novi Sad, koji sam kao dete upamtio, samo moja fikcija, neki moj trip, a onda me je Nenad Milošević svojim odličnim dokumentarnim filmom “Druga linija” pre nekoliko godina uverio da je taj grad ipak postojao kao takav. Nenad mi je vratio veru da sam video ono što sam video. Taj me film uverio da nisam sanjao, a s moje tačke gledišta, ako je nešto postojalo nekada, može postojati i ponovo.

Zato kada pričamo o EPK, za mene je to prilika da se vrati nešto od toga što će biti refleksija tog boljeg Novog Sada, jer ne želim da verujem da je Novi Sad jedna hermetična, ksenofobična sredina koja ne trpi nikoga i ništa, koja je zatvorena u sebe, da su samo bitni ti lokalni odnosi, a da se na sve sa strane gleda podozrivo, naravno, uz svu svest o tome koliko se ovde ljudi doselilo sa raznih strana, te da ljudi koji pripadaju izvornoj kulturi Novog Sada ne mogu da budu spokojni u svemu tome. Ali šta da radimo, stvari su se promenile i mi moramo da se odnosimo shodno tome. Okolnosti su se promenile i da vidimo šta ćemo sad? Ja mislim da može da se radi svašta, ali da mora da postoji želja za tim. Videćemo da li sve ovo ima smisla, kakvo je i čemu vodi, šta će nam doneti…

– Kada govorimo o promeni duha jedne sredine, neminovno je da pomenemo i činjenicu da multikulturalnost i tolerancija danas postoje gotovo samo kao stavke u aplikacijama za grantove.

Radivoje Dinulović: Dosta sam isključiv glede tih reči, to su jako pogrešno izabrane reči. Tolerancija znači da nekoga trpite, podnosite, i to je strašno pogrešno, jer mi moramo da pričamo o nečemu što nije tolerancija, već je život i neka vrsta dobrodošlice tom životu.. Neću da tolerišem, već da živim sa Mađarima, Romima, katolicima, Jevrejima, homoseksualcima… Hoću da svi oni budu deo mog života, jer to nas obogaćuje. Imam prijatelje među svima njima, bliske i zašto ne bi bili bliski? Zašto bih se osećao nesigurno ako odem u Ujvideki Szinaz ili Deže Kostolanji, neko hrvatsko ili albansko pozorište? Pa neko bi tamo trebalo da me dočeka raširenih ruku, kao i ja njih. Mi na Fakultetu, npr, imamo studente odasvud, i to je pravo blago. Nedavno nam je diplomirala studentkinja iz Rijeke koja nam je rekla da joj je bilo divno tih pet godina u Novom Sadu. Želim da i svi drugi ljudi koji ovde dođu ili žive, mogu to da kažu za Novi Sad, kao što i ja želim da mene tako dočekaju u Rijeci ili bilo gde drugde, u Beogradu takođe, koji se takođe jako promenio, Beogradu koji je nekada sa lakoćom i radošću usisavao sve, a sada vrlo teško prihvata druge i drugačije. I to je velika šteta za grad, Zar se multikulturalnost ne podrazumeva? Zaboravljamo kakav su uticaj na Beograd imali ljudi iz centralne Srbije, sa Kosova, iz Hrvatske, Slovenije… Oni su gradili taj Beogad. Ja se živo sećam svih tih jezika, a danas ima sredina u našoj zemlji u kojima ima mnogo Mađara, a mađarski se ne govori, isto kao što ima sredina gde ima mnogo Srba, gde se srpski ne govori. Meni je to užasavajuće. Moji prijatelji, svi, besprekorno su govorili oba jezika, ljudi u ansamblu subotičkog Narodnog pozorišta, u vreme kada je moj otac tamo nešto režirao, mogli su da igraju na bilo kom jeziku: mađarskom, srpskom, hrvatskom, nemačkom, mogli su da igraju i Steriju, i Sremca, i Krležu, i nekog mađarskog autora… To se smatralo elementarnom vrednošću i o tome se nije razgovaralo. Za nas je danas to nezamislivo.

– Zanimljivo je da je pre nekoliko godina, kada je glumica Emina Elor, van svog matičnog Novosadskog pozorišta, odigrala nekoliko uloga na srpskom, osnovna fascinacija javnosti bila upravo to da igra na srpskom i sva su se pitanja maltene na to svodila…

Radivoje Dinulović: Nažalost, vođeni smo ka tome. Sve te krize od kasnih sedamdesetih, kada smo sa podsmehom gledali na priče o stranim agenturama, sve je to apsolutno istina. U ratovima devedesetih videli smo crno na belo kako sve to funkcioniše, ko je odakle došao, ko ga je spremao, ko finasirao, ko ga je obučavao. Danas je jasno da su bile uložene decenije da se pripremi raspad jedne zemlje. Ako smo mi to doživeli, ne treba se više ničemu čuditi. Očigledno da jedna relativno snažna i stabilna zemlja, do te mere emancipovana, nikome nije odgovarala. Sada to vidimo kako se preslikava iz jedne u drugu sitauciju. Pisao je o tome Stiven Kinzer u svojoj knjizi “Svi šahovi ljudi”, kako je to još pedesetih izgledalo u Iranu, a desilo se isto kod nas devedesetih. Sve je u moći kapitala i ja se kao komunista i marksista užasavam toga. Za mene je internacionalizam bio cilj, jednakost, pravo svakoga da živi pristojan, dostojanstven život. To su za mene vrednosti. Elementi mog sistema koje više nigde ne mogu da nađem. Ali šta mogu? Mogu o tome neprekidno da pričam jer je to za mene ostao ideal. Kroz priču o tom svetu i vremenu pokušavam nekim ljudima da taj svet učinim razumljivim, da imaju nešto o čemu eventualno mogu da razmisle.

(Snežana Miletić/SEEcult.org)