17.11.2022 | 19:12

Silard Mezei: Slobodu govora potisnule su ideologije

Kompozitor i muzičar Silard Mezei, čija muzika odiše kompleksnom autentičnošću dvojnosti kojoj kao vojvođanski Mađar pripada, u intervjuu za SEEcult govori o tome kako živi na margini kulturnog života u Srbiji, na koju se dobrovoljno odlučio, iz etičkih razloga. Ipak ne odustaje od svog životnog i umetničkog koncepta – nekad svira više, nekad manje, uglavnom u inostranstvu. Dvostruki dobitnik Sterijine nagrade za muziku (u predstavama “Pripitomljavanja” Novosadskog pozorišta i “Kišinjevska ruža” Pozorišta “Deže Kostolanji”) smatra da danas mnoge stvari u kulturi određuju PR, marketing, mreža, dobre veze i poznanstva, ali i politika i korupcija, dok je kvalitet manje bitan. Autor izuzetnih kompozicija savremene improvizovane muzike, bazirane na autohtonosti mađarskog folklora, smatra da, uprkos svemu, umetnik koji duboko veruje u ono što stvara ne može da podlegne bilo kakvoj ideologiji, politici, pa ni marketingu.

Mezei smatra i da kultura jeste najdublji nivo ljudskog postojanja, dublji od same egzistencije, dok je politika – termin kakav poznajemo danas, izgubila filozofski smisao koji bi označavao delovanje ZA dobrobit zajednice. Stoga ne čudi što sloboda govora ne postoji, već samo ideologije, zaključuje Silard Mezei.

– Šta se dešava u Senti, mestu iz kojeg je u jednom trenutku potekao ceo niz izuzetnih umetnika: glumaca, dramaturga, pisaca, muzičara, slikara, vajara… ? Ima li severni deo Vojvodine svoju kulturnu scenu, pripadaju li oni koji je čine nekoj mejnstrim kulturi ili ipak nezavisnoj sceni? Ko je čini, šta biste rekli? Ko je vredan pažnje na toj sceni? Koja umetnost je živahna, a koja jedva preživljava?

Silard Mezei: Teško je odgovoriti na to pitanje jer je Senta mali grad, s malom scenom, bez fakulteta i studenata, čija bi fluktuacija mogla da bude temelj publike za kulturne događaje. Stoga je Senta i miran grad. Postoji Mađarsko kamerno pozorište, s malom, ali stalnom trupom, redovnim repertoarom i solidnim brojem publike. Ponekad ima koncerata, izložbi, književnih večeri, postoji nekoliko aktivnih civilnih društava koja organizuju kulturne događaje. Npr. Zetna izdavačka kuća organizuje svake jeseni književni festival, a tokom godine književne večeri. Tu je i Likovna radionica koja organizuje radionice tokom godine, potom Kulturni obrazovni centar, Zavod za kulturu vojvođanskih Mađara itd.

Koliko ja mogu da procenim, ne postoji baš velika i značajna razlika između tzv. mainstream scene i nezavisne scene/umetnika, mada iskreno, ja u tom smislu živim u Senti kao u azilu, i zbog toga nemam širi uvid, pa moje mišljenje nije relevantno. Ne učestvujem u znatnoj meri u kulturnom životu grada, osim ako ja organizujem nešto, poput nekih koncerata ili snimanja tokom godine, ili letnje Međunarodne radionice za improvizovanu muziku koja se ove godine odigrala osmi put. Organizujemo je u saradnji sa Zavodom za kulturu vojvođanskih Mađara i za taj događaj uvek dobijemo prostorije, mogućnost da smestimo umetnike, nešto malo sredstava da obezbedimo hranu za učesnike. Naravno, kao i svugde, postoji i drugi “nivo” kulture grada, takozvana masovna kultura (kao više turistička i populistička kategorija) koja ima normalan budžet, ali to je sasvim druga priča.

– Vera Kopicl, jedna od kulturnih radnica i aktivistkinja, nedavno je u intervjuu za SEEcult rekla da je možda najveći udar na vojvođansku umetničku, posebno nezavisnu scenu, bio odlazak mađarskih umetnika tokom devedesetih godina, od kojeg se ovaj geografski kulturni prostor nije oporavio. Kakav je Vaš osećaj tim povodom?

Silard Mezei: To je istina, međutim, ne mislim da je to pitanje odlaska samo mađarskih umetnika, nego značajnih vojvođanskih umetnika u celini. Ali postoje značajni umetnici koji nisu odlazili, delom zato što nisu bili primorani i/ili oterani, ili su svesno, iz različitih razloga, izabrali ostanak.

– Kakav je život umetnika koji živi u malom gradu, da li su njegove brige manje ili veće, da li je ta pozicija dobra za njegovo stvaranje ili je više autogol koji njegovu umetnost otuđuje od velikih izvora finansiranja, velikih tokova novca, uticaja važnih ljudi, od publike, moći, kritike, opstanka u krajnjem slučaju? Koliko uopšte koncerata sada svirate?

Silard Mezei: Svakako je drugačije stvarati u maloj sredini, gde u stvari ne postoje adekvatni uslovi za praktičan rad, kao ni adekvatni partneri, a zbog malog broja stanovnika, razume se, ni adekvatna publika. Međutim, s druge strane, umetničko stvaranje u mom slučaju, prvenstveno komponovanje, ne zavisi od toga da li živim u velikom ili malom gradu. Štaviše, Senta je mirna sredina, prikladna za život, što je meni lično inspirativnije nego veliki grad. I naravno, ja samo živim u Senti, a moje praktično delovanje se uglavnom odigrava u drugim prostorima, van Sente. A inače i uopšte, moje delovanje – nezavisno od toga da li živim u velikom ili malom gradu, uvek je bilo daleko od velikih izvora finansiranja, uticaja važnih ljudi, itd. Nekad imam više koncerata, nekad manje, ne postoji redovnost u tom smislu. Najčešće sam finansiram koncerte koje imamo, kao i snimanja, ili sviramo za jako male pare, što inače uopšte ništa ne znači u porodičnom budžetu.

– Kako onda uopšte opstaje jedan muzičar poput Vas? Da li ste negde zaposleni? Kako nalazite motive za svoju kreativnost? Za pretpostaviti je da je pandemijsko vreme probudilo neka drugačija razmišljanja o muzici, publici, budućnosti… ?

Silard Mezei: Ja sam registrovani samostalni umetnik skoro 20 godina, i taj je status u pravnom smislu jednak kao da sam zaposlen, ali u praktičnom smislu znači konstantnu neizvesnost i egzistencijalnu nesigurnost. U kreativnom smislu taj status je, razume se, naravno bolji od ikakvog drugog statusa – bar u današnje vreme. Pandemijsko vreme, naravno, kao i za svakog umetnika, a naročito za one koje nisu zaposleni, bilo je jako teško u egzistencijalnom smislu, međutim, ja sam radio sve vreme. Komponovao sam, snimao, samo nisam imao skoro nikakav prihod. Tako da u smislu rada, mogu reći nažalost, baš i nisam osećao veliku razliku. Inače, dugi niz godina sam bio angažovan kao kompozitor pozorišne muzike, i tu vrstu angažmana sam sve više i više smatrao važnom. Poslednjih godina, međutim, morao sam se suočiti sa činjenicom da se i pozorište uveliko menjalo i da moja muzika više nije kompatibilna, da je dosta zastarela kao takva, a pošto ja ne spadam u tu vrstu up-to-date stvaranja, iz te sfere muzike polako, ali sigurno nestajem.

– Ima li komunikacije između mejnstrim kulturne scene i scene na kojoj stvaraju nezavisni umetnici? Ko su uopšte nezavisni umetnici danas? Od čega ili koga su nezavisni? Ima li dijaloga među tim umetnicima?

Silard Mezei: Pitanje da li je jedan umetnik provladin (ne u aktuelno-političkom smislu, nego uopšte) ili opozicioni, pre svega vidim kao političko i ideološko pitanje. Kako ja nisam ni provladin, ni opozicioni, i daleko sam od tih tokova, teško da mogu da odgovorim na to pitanje. Uopšte, termin “nezavisnost” ne mogu adekvatno da tumačim. Nezavisan od čega? Ako neko stvara ono u šta duboko veruje, onda na to ne može da utiče nikakva ideologija, politika. To je pitanje stvaranja. Pitanje plasiranja rada, tu već, naravno, postoje nijanse, ogromne razlike. Na to utiču: sreća, poznanstvo, kontakti, mreža, dobar PR, angažovanost, kao i politika i korupcija, naravno. Mislim da su – biti mainstream ili biti nezavisan u umetničkom smislu – više stilske kategorije. Ako se neko bavi popularnom umetnošću, onda je razumljivo da će imati veću publiku (populus), a samim tim i veću materijalnu podršku jer je ona rentabilnija. To je linijski sistem koji ide od jako avangardnog do jako popularnog. I to su takođe fioke. Primera radi, nedavno smo u Novom Sadu imali dva koncerta u razmaku od dva dana. Prvi koncert je bio u knjižari “Zenit”, gde je bilo oko deset ljudi. Drugi koncert je bio u okviru Evropske prestonice kulture, sa Evelin Gleni, svetski poznatom, izvanrednom perkusionistkinjom. Za taj drugi koncert karte su bile prodate deset dana uoči koncerta i to u Gradskoj koncertnoj dvorani koja ima 480 mesta. Na oba koncerta smo svirali u suštini istu muziku, potpuno improvizovanu, sa istim pristupom. Publika oba koncerta primila je nastup jako dobro, sa ovacijama. Za drugi koncert smo imali čak i velike plakate na bilbordima u Novom Sadu i Beogradu. Znači, u umetničkom smislu nije bilo nikakve razlike, ali naravno da je ime velike i slavne umetnice, zvezde kao što je Evelin Gleni, bilo razlog te razlike. U suštini, dakle, nema to veze sa umetnošću, stilom, kvalitetom, samo sa plasmanom produkcije.

Naveo bih još jedan primer kako, po meni, ponekad funkcioniše nezavisnost/zavisnost: pre nekih pola godine zvali su me telefonom (ne u pisanom obliku, što je jako važno) iz jedne organizacije za koju nekako sumnjam da je bliska nekim političkim krugovima. Hteli su da me angažuju za jedan veći projekat, kao kompozitora, ali nisu naveli ništa konkretno, samo principijelne stvari. Kada sam rekao da sam teoretski otvoren za saradnju, ali da bih pre konačne odluke voleo da čujem pojedinosti – na primer ko će još da učestvuje itd, pa da na osnovu toga odlučim, na to pitanje najpre je bila kratka tišina, a onda su mi rekli da će me nazvati za pola sata da bi mi rekli detalje. Od tada je prošlo skoro pola godine, a obećani poziv iz te organizacije još nije stigao. Ja to tumačim ovako: ako se čovek od prve, u prvom kontaktu, ne ponaša poltronski, onda nema dalje, nema saradnje, čak ni komunikacije.

Inače, smatram da je pitanje komunikacije između mainstream i nezavisne scene veštačko pitanje. Naravno da postoji dijalog jer sama kategorizacija u tom smislu ne postoji, a komunikacija je uvek između pojedinih ljudi – pojedinaca. Ali, opet naravno, postoje i umetnici koji na politiku gledaju drugačije, ili kao revolucionari, ili kao oni kojima ne smeta ako se u dnevnopolitičkom smislu nađu blizu vatre. Svako ima svoju savest i s njom treba da se obračunavamo. A strane se menjaju.

– Imate bar povremeno iskustvo sviranja u sredinama izvan Srbije – u Mađarskoj, npr. Da li su njihove umetničke prakse u kontekstu tretiranja umetnika drugačije i u kom smislu? Ili i tamo sada politika vodi prljavu igru i na planu kulture?

Silard Mezei: Zapravo, ako sviram, onda najviše i sviram u inostranstvu, najčešće u Mađarskoj, a i u Nemačkoj, Italiji, Sloveniji, itd. Zasigurno ima mnogo razlike, ali politika i kulturna politika, tj. termin kulture uopšte, već odavno jako slično zvuči svugde u svetu – bar u svetu koji mi poznajemo. Vrsta muzike koju stvaram ima veću tradiciju u drugim zemljama nego u Srbiji, pa time i veću podršku i veću publiku. Letos sam učestvovao na jednom festivalu za improvizovanu muziku i ples u Nemačkoj, u jednom manjem gradu, i publika, koja je uglavnom bila iz tog grada i okoline, ceo festival je ispratila s velikim interesovanjem i oduševljenjem, u velikom broju… Ali tendencija je, naravno, globalno ista, a ona ide ka popularnom i rentabilnom, dok politika kao takva oduvek je vodila prljavu igru na svakom polju postojanja ljudskog roda. Kultura jeste najdublji nivo tog postojanja, dublji od same egzistencije. Politika, termin kakav poznajemo danas, i koja je u pragmatičnom smislu stalni i neobuzdan sukob interesa, a ne kao filozofski termin, koji u nekom smislu označava delovanje ZA dobrobit zajednice – na kraju krajeva tendenciozno radi na perfidnom uništavanju kulture.

– Učestvovali ste u programu Novog Sada – Evropske prestonice kulture. Da li ste zadovoljni tom saradnjom? Da li ste gledali neke druge njihove programe, šta je bilo dobro, šta Vam se nije dopalo? Je li titula EPK pomogla umetnicima ovde?

Silard Mezei: U principu sam zadovoljan saradnjom. S jedne strane, ja uopšte ne spadam u deo umetnika koji bi trebalo da učestvuju u programima EPK-a i jedini razlog što sam učestvovao je to što sam ranije sarađivao sa Evelin Gleni. Snimali smo zajednički CD u Londonu za kuću Naxos, i od tada smo u kontaktu. Evelin je, inače, divna osoba, prava dama, koja se, iako je svetska zvezda, uopšte ne ponaša tako, ni u ljudskom, ni u umetničkom smislu, to moram da naglasim. Shodno tome da ja ne pripadam tom svetu, te da moja umetnost u nekom drugom kontekstu nikada ne bi dospela do organizatora manifestacije kakva je ova, nisam imao nikakva specijalna očekivanja. Imao sam još jednu saradnju sa njima, u avgustu, svirao sam sa svojom ansamblom, bilo je stresa oko organizacije, ali je na kraju sve bilo u redu.

– Da li Srbija ima kulturnu politiku? Šta su njene osnovne odrednice? Kako u toj politici stoji umetnost kojom se Vi bavite? Znate li da li su kulturne prakse/politike nekih drugih zemalja bolje?

Silard Mezei: Ne znam da li Srbija ima kulturnu politiku, ni to šta su njene osnovne odrednice. I nemam pojma kako u toj politici stoji umetnost kojom se ja bavim. Šalu na stranu, ja kao umetnik, osim što imam status samostalnog umetnika, zvanično skoro da ne postojim u ovoj zemlji. U nekim drugim zemljama, koliko mogu da čujem od mojih kolega, mogao bih dosta solidno da postojim.

– Na koji način Vas kao umetnika dira ono što se dešava u Ukrajini? Jesu li naši umetnici dovoljno glasni tim povodom?

Silard Mezei: Pošto, po mom ubeđenju, sloboda govora ne postoji na globalnom nivou, na to pitanje, kao odgovoran otac četvoro dece, teško mogu da dam iskren odgovor. S jedne strane, kao naivan, empatičan, tolerantan i odgovoran građanin, naravno da smatram da je strašno ono što se dešava u Ukrajini. Napadnuta je jedna nezavisna država, umiru nevini ljudi (vojnici s obe strane i ukrajinski civili). Rusija vrši agresiju nad Ukrajinom. Ali, s druge strane, nažalost, to je deo prljave globalne politike. Bilo je takođe strašno i skandalozno, kada su napadnuti Irak, Afganistan, itd. Bio je strašan i Prvi i Drugi svetski rat (ovih dana sam odgledao novi Netflixov film “All quiet on the Western front” koji preporučujem…). Sve oko nas je globalna politika u koju nemamo i nikad nećemo ni imati uvid. Vrlo je moguće da je ovaj rat u Ukrajini samo početak, kao što je to bio 1939. godine, kada je, posle Molotov–Ribentropovog sporazuma Nemačka napala Poljsku, ili kada je Gavrilo Princip upucao prestolonaslednika.

A na pitanje da li su umetnici dovoljno glasni povodom rata u Ukrajini – to je pitanje medija i plasiranja vesti. Smatram, dakle, da ne postoji sloboda govora, ni sa jedne, ni sa druge strane, samo ideologije. E, ovo je pravi mainstream.

*Fotografije: Borisz Takacs – B42DiY

(SEEcult.org)

*Tekst je deo projekta koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.