document.body.style.backgroundImage = "url('https://jooinn.com/images/black-paper-texture-3.jpg')"; Skip to main content

Pored umetničkih dela razvrstanih po zbirkama, u depoima Muzeja savremene umetnosti čuvaju se i predmeti, beleške, izjave umetnika, fotografije, najrazličitiji dokazi i svedočanstva, resursi za razumevanje i čitanje umetnosti od vremena istorijskih avangardi do danas. Ovi materijali stizali su kroz legate i poklone koje su Muzeju predavali umetnici ili članovi njihovih porodica. Uz umetnička dela, arhivski materijali i lični predmeti dragoceni su za istraživanje i sticanje novih saznanja, za tumačenje poruka i narativa.

Izložba nazvana prema jednom citatu pronađenom među beleškama Leonida Šejke, Stvari vibrantne – stvari svečane, predstavlja seriju priča o pokušajima umetnika da načine promene u društvu, o njihovom protestu koji bi vodio ka svetu konačno pogodnom za život – un monde enfin habitable (Andre Breton). Ove težnje mogu se nazvati i utopijskim i jasno se mogu sagledati u umetničkim radovima. Ipak, glavnu ulogu ovog puta preuzimaju predmeti i materijali koji nisu deo muzejskih zbirki, već se čuvaju kao dokumentacijski materijal. Izloženi svakodnevni predmeti, upotrebljavani ili nastali tokom rada i umetničkih eksperimenata i istraživačkih procesa, stavljeni su u jukstapoziciju sa umetničkim delima, kako bi se proširio ugao sagledavanja njihove uloge u kontekstu umetničkog stvaranja i društvenog angažovanja umetnika.

Ovaj svojevrsni omnibus sastoji se iz serije zasebnih priča čiji se junaci ponekad susreću, putevi im se ukrštaju, nekada imaju uticaja jedni na druge, ali to nije uvek nužno. Neke od priča dešavaju se paralelno, u smislu prostora i vremena, dok druge grade sopstveni kontinuum. Sve priče povezuje jedna nit – predmetnost, odnos prema predmetu, relacija subjekat–objekat.

Priče govore predmeti i lične stvari umetnika koji su bili aktivni u periodu istorijskih avangardi, poput Vana Bora, Milana Dedinca, Rastka Petrovića, Marka Ristića, kao i iz kasnijeg perioda šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, kada su svoje predmete koristili Leonid Šejka, Ivan Tabaković, Milica Zorić Čolaković, Miroljub Todorović. One oslikavaju promene paradigme u umetnosti,  koje su dovele i do promena istine o svetu, o društvu. Suprotstavljajući se modernističkom modelu sagledavanja umetnosti u odnosu prema realnom životu, avangarde uvode nove pristupe u kojima se umetnost i život izjednačavaju.

U naporima za oslobađanje umetnosti i njeno približavanje životu, avangardni umetnici su zagovarali napuštanje estetskog polja umetnosti koje je gajio modernizam i težili su da ga zamene društvenim relacijama. Zalagali su se za semantičku promenu paradigme u smislu skretanja fokusa sa estetske dimenzije na društveni sadržaj i kontekst u kojem umetničko delo nastaje. Umetnik je angažovan u socijalnim dešavanjima, postavlja pitanja i glasno protestuje, odbacujući auru genija i preispitujući svoju poziciju u širem društvenom kontekstu, kao i poziciju umetnosti. Umetnost vidi kao sredstvo delovanja van polja umetnosti. U nastojanjima da unesu život u umetnost, umetnici s početka dvadesetog veka su u svoja dela uvodili predmete iz svakodnevne kulture, pa su tako omiljeni načini izražavanja bili kolaži, asamblaži, foto-montaže, automatski tekstovi nadrealista, redimejd, ali i akcije ponašanja, sa idejom stvaranja jedne nove umetnosti koja bi bila bliža modernom čoveku i njegovom senzibilitetu.

Izložba preispituje značaj predmeta i ličnih priča u konekstu umetnosti, ali i značaja legatorstva i poklona pojedinaca muzejima, koji imaju svrhu da dela umetnosti trajno sačuvaju i učine dostupnim javnosti sa idejom opšteg dobra. Predmeti predstavljeni na izložbi u Legatu Čolaković pripadaju legatima Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Ane Čolak Antić, Vana Živadinovića Bora, Milana Dedinca i Radmile Bunuševac Dedinac, Ratislave Tabaković, Miroljuba Todorovića, kao i poklona Jelene Jovanović i Drage Panić.

Kustosi: Senka Ristivojević i Miroslav Karić

Fotografija: Bojana Janjić/MSUB