„Štampač koji je štampao sile (šum u četiri čina)“ Petar Vuković

štampaš brojeve, dodade iznenada, mada mislim da striktno tehnički govoreći to nije tačno, odgovoricu ti kroz beskrajno plastičnu hemeroteku, s obzirom da se unutar forme sve svodi na funkcije, na diferencijalne dinamizme koji korodiraju mreškajuće lupeže, kao neka epidemija funkcija, ili možda kao zujanje nula i jedinica, 11100, možda pre brujanje, a ti se i dalje iz nekog trećeg lica pitaš, znači li sve to, to na šta pokazuješ, da barataš nekom ozbiljnom spravom, instrumentom koji kroz iluziju svesnosti podvaljuje to sve, s obzirom da tvoj stil toliko skiči na tehnologiju koja mu ne da se razvije, da strese sa sebe to sve koje ubija mogućnosti, dok sve to smrdi veoma, ali nisam dovoljno kvalifikovana da odgovorim na pitanje koje ste mi postavili u vezi sa štampačem, jer šta je uostalom jedna nedelja koja se sastoji od 604800 sekundi, ili tipografija jednostavno ne može da upije formalizme koji oblikuju konvencije, mada smatram da su to samo klišei zarobljeni u rasterima beskraja, i da nas kroz njih isleđuju kontekstualni modaliteti sferoida, ali kada se figure pojave tada askeza urla zapitkujući o vezivanju za njene plodove, tada grabulje postaju groblje, kao fotografski snimak zapečaćen u škripavim sećanjima ili na metalnoj ploči, na stereotipnim pločama, otisak neke slike, kalup sa slikama za umnožavanje, raster opterećen smradovima etimologije, zadah preterivanja, međutim, umerenost se uvek vucara sa nizovima, sve su to samo nizovi, samo pravilni ritmovi izolovani od šumova, od šuma, do dana koji nam otkrije neobično živ miris livade na kojoj raste neki žanrovski rokoko, nemojte da me prekidate, smatram da se pravite ludi, nastavi, stoga opisi uzajamnog delovanja tela ipak nastaju usled definisanja koncepta gravitacije, što znači da je za istragu ipak od velikog značaja naprava koja štampa sile, izgubljena naprava, stoga kako vas ne mrzi da se i dalje folirate, pošto sami do ludila ponavljate sledeće zvonke reči koje varaju ustajale mirise ove javne ustanove od značaja, ali citiram, ideje su samo konsekvenca prenosa delovanja kroz bezgranične prostore, kroz nizove koji jenjavaju kroz stvari, kao miris žege, kao dijagonalni poliritmički šumovi kukaca, buba je automobil, kao figura, gospodine, ne možete sebi dopustiti da su ove institucije za drugove, za politike prijateljstva koje se valjaju u vaskolikom relativitetu kao svinje u blatu, ipak se ne zanosite gospodine, psi napolju čekaju ostatke dana, pardon, druže naučniče, prostiranje nije vreme, ali nije ni nevreme, gospodine, ubeđen sam duboko u to, toliko duboko da u svojoj nezasitoj volji za moć zanemarujem činjenicu da se refleksivna kontrola
hrani kontekstualnim modalitetima na dinamizovanoj površini sferoida, mada to otvara jednu od onih noći, jednu od onih tmina kroz koju lutaju ovi liberalni svedoci, prilepljeni uz hladnu istinu topologizovanih paukovih niti dana, noći automatskih ilustracija koje se munjevito rastoče u hrskave slojeve pozadine, mada ako želite prisustvo figure morate imati i krajolik druže, pardon gospodine naučniče, opise dvorišta, krošnje lipa, vlažan i težak vazduh, noć, opet noć ispod sazvežđa koja prekida monolog i objašnjava da nije, jer to nije zato što negacija mora, ponavljam mora, otvoriti mogućnosti koje je zarobilo ovo sve, pošto sile treba da imaju neke mogućnosti, klizave, ali ipak mogućnosti, 186 sekundi pauza uglačana, ispolirana od koske do koskee, od kocke do koske do kocke, od tačke do tačke povraća srazmeru, ekspresivno bljuje naslage znanja, kako po sebi tako i po drugima, po trećima, dok iz svih polusažvakanih prozodija zavist progovara kao skulptura, mada se pre i posle nje njuši kao formula opravdana samo aksiomom, ugrađenim u neku apokatastazu dišućeg sna, zakrivljenog sabirno