Ovaj tekst je nastao u okviru programa Preduzmi ideju koji finansira USAID.
Na pitanje šta je neophodno da startap uspe moguće je odgovoriti na različite načine. Pol Grejem je govorio o ključnim greškama koje treba izbeći, o načinu dolaska do nudl profitabilnosti kao važnom ranom indikatoru, i mnogo toga još.
Piter Til, jedan od osnivača PayPala i jedan od poznatijih investitora, na pitanje uspeha startapa gleda iz drugačije i šire perspektive, koje se dotakao na jednom univerzitetskom predavanju.
Kako kompanije postaju velike
Po Tilu, velike kompanije odlikuju tri stvari: one kreiraju vrednost, dugo traju, i u stanju su da uzmu za sebe nešto od vrednosti koju generišu.
Da bi kompanija bila zaista uspešna, nužni i očigledni preduslov je da stvara neku vrednost, ali je takođe neophodno da ne propadne tokom vremena – kompanija mora da traje i bude u stanju da se izbori sa izazovima i promenama koje nailaze s godinama, a vremenom povećava i vrednost koju stvara i vrednost koju uzima za sebe.
U tesnoj vezi sa tim je i ono što Til naziva „izdržljivost” – za biznis je nekada mnogo važnije poslednji ostati na nogama od toga da se bude prvi. Neko ko želi da prvi otkrije novo tržište može brzo da nestane s njega i tako ne bude u stanju da uspe, i potrebno je biznis tretirati kao šah, uvek gledajući završnicu.
U isto vreme, kompanija mora biti u stanju da uzme deo vrednosti koju stvara i tako ostvari profit. Na primer, avio kompanije dugo traju i generišu veliku vrednost, zapošljavajući veliki broj ljudi i nudeći vrednu uslugu, ali nisu u stanju da za sebe uzmu veliki deo profita.
Slučaj avio-kompanija donekle nalikuje onome što Til naziva stanjem „savršene konkurencije” – nijedna kompanija u industriji ne beleži ogroman profit, ne mogu isuviše da utiču na potražnju, ukoliko neki konkurent propadne, to ne vodi do većih potresa niti profita, i to važi za bilo koju skalu usluga ili proizvoda.
Nasuprot njima, velike tehnološke kompanije obično imaju neku značajnu prednost u odnosu na ostatak tržišta – ogromnu skalu, izuzetno niske troškove proizvodnje, ili nešto slično – poput farmaceutskih kompanija koje imaju prednost zaštite patenata, što im osigurava poziciju na tržištu.
Kako startapi rastu
Ovakva dinamika može da se primeni i na startape. Na primer, PayPal se na početku takmičio sa kartičarskim kompanijama, ali da bi se izborio sa njima, morao je da se izdvoji inovacijama. Najpre su uspeli da naprave softverski sistem koji se efikasno borio sa prevarama koje su bile gorući problem u ranim danima plaćanja putem interneta.
Druga važna inovacija došla je u vidu kompleksnog sistema plaćanja koji je zaobilazio čekanja tradicionalnih bankovnih sistema i iz perspektive korisnika tada bio gotovo trenutan. Obe prednosti su bile takve da su značajno inovirale na tržištu i uspele da osvoje najveći njegov deo.
Kao što pokazuje primer Tilove kompanije, najvredniji biznisi su po ključnim karakteristikama bliži monopolima nego konkurentima, obično koriste prednosti ranih inovatora i na osnovu toga pronalaze načine da vremenom sve više učvršćuju svoj položaj, izbegavajući konkurenciju koja smanjuje prilike za veliki uspeh.
Za razliku od klasičnih kompanija, čija vrednost se zasniva na projekcijama kraćeg roka, održavanja novčanih tokova i slično, startapi po pravilu neko vreme gube novac, ne donoseći priliv. Kontraintuitivno, većinu vrednosti startapi donose kasnije, negde između 10-15 godina postojanja, što većinu klasičnih formula za projektovanje vrednosti čini neprimenljivim.
Po Tilu, naročito startapi u tehnološkoj sferi koji žele da ostvare uspeh treba da vode računa o ovoj dugoročnoj perspektivi, i kako da stvore i zauzmu što veću vrednost na tržištu.
Primer PayPala ponovo je dobra ilustracija ovog principa – kroz 27 meseci postojanja, nivo rasta je bio 100%, a projekcije su sugerisale da će većinu vrednosti startap dostići do 2011. godine. Međutim, i dugo nakon toga stopa je ostala na 15 odsto, što sugeriše da je najveći deo vrednosti kompanija ostvarila znatno kasnije, a pošto PayPal i danas raste, moguće je da još uvek nike dostigla svoj vrhunac.
Monopolistički i tržišni način razmišljanja
Jedan od problema za postizanje velikog uspeha koji Til ističe je pojava predrasude u korist mentaliteta konkurentnosti i takmičenja na tržištu. Ukoliko je tržišna utakmica ono što vodi velikom boljitku – onda je monopol nužno nešto loše, nešto što ga ometa, ili je barem tako na osnovu svega što ljude obično uče o ljudskom napretku.
Iako su mane monopola očigledne – od mogućnosti nametanja cena i različitih cenovnih manipulacija, sve do toga da monopolisti po pravilu ne moraju da inoviraju jer već kontrolišu tržište, stvari po Tilu nisu tako jednostavne, jer čak i monopoli mogu da inoviraju ukoliko žele da planiraju dogoročno, i ulože nešto od svojih prihoda u nove poduhvate ili rizične tehnologije, što, uostalom, pokazuju i postupci današnjih tehnoloških giganata
Problem koji Til vidi u tržišnoj konkurenciji i mentalitetom na kom počiva, najbolje se vidi u njegovoj formulaciji – „što je jača konkurencija, to je manje verovatno da će neka korist od toga uopšte moći da se uzme”.
Konkurencija, onako kako je Til razume, postoji gotovo u vakuumu, i zaobilazi sasvim pitanje vrednosti. U tom sistemu moguće je čitav život se takmičiti u novim i promenljivim okolnostima, u sve težim i težim uslovima, a dobiti jako malo ili skoro ništa spram uloženog truda.
Ovakvi su gotovo svi oblici profesionalne konkurencije, od advokature, akademije i šire, gde sve oštrija konkurencija (od srednje škole, fakulteta, preko institucija i poslodavaca), nudi jako male koristi spram uloženog truda. Iako je bolje biti najbolji i izbeći ovu vrstu bespoštednog nadmetanja, to malo kome polazi za rukom.
Til insistira na tome da se ne treba miriti sa činjenicom da nije moguće uspeti, već da je samo potrebno odustati od onih postupaka i praksi koji ne donose dovoljno koristi, i usmeriti energiju ka stvarima koje pokazuju potencijal da daju mnogo više za uzvrat.
To može značiti fokusiranje na malo tržište u kom je moguće dominirati, ali i odabir rastućih i perspektivnih industrija, poput tehnološke, koje u većoj meri pokazuju potencijal za veliki rast. Takođe, to može da podrazumeva i da se klonimo već izdiferenciranih i definisanih tržišta i niša, jer oni obično imaju jaku konkurenciju sa kojom je teško izboriti se.
Zbog svega toga su startapi možda i najbolje rešenje, jer se po prirodi stvari javljaju oko tehnologije, gde se inovacije češće rađaju, i gde tržišta, problemi i rešenja nisu uvek jasni. Zbog te nejasnoće je i moguće izgraditi nešto slično monopolu, i tako i generisati i steći vrednost. Zato i treba postavljati pitanje koje je Til više puta isticao – koju to vrednu kompaniju niko ne pravi?
*Izrada ovog teksta omogućena je uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj ovog teksta je isključivo odgovornost Udruženja SEE ICT i ne predstavlja nužno stavove USAID-a ili Vlade SAD.
