12.10.2023 | 18:36

Očuvanje baštine Mihajla Mitrovića, arhitekte – pobunjenika

Da modernistička arhitektonska baština socijalističke Jugoslavije i njeni autori još nisu dobili zasluženu institucionalnu pažnju i vrednovanje govori i slučaj arhitekte Mihajla Mitrovića (1921-2018), čijoj se porodici ove godine, povodom njegovog 101. rođendana, pridružila samoorganizovana grupa građana-istraživača kako bi preduzela inicijativu spašavanja biblioteke i preostalih arhiva tog dragocenog naučnika i umetnika. Akcija očuvanja intelektualne i lične zaostavštine Mitrovića ujedno predstavlja i mogući začetak osnivanja regionalnog centra za promišljanje i očuvanje modernističke baštine druge polovine 20. veka, kao živog mesta razmene i interakcije.

Arhitekta, mislilac arhitekture, esejista svetskog renomea i jugoslovenskog porekla, koji je realizovao više od stotinu zgrada, uključujući stambeno/poslovni kompleks Geneks – Zapadnu kapiju na Novom Beogradu, napunio bi ovog 1. septembra 101 godinu. Vek od njegovog rođenja nije zvanično obeležen, a porodici se ovoga puta pridružila grupa arhitekata, umetnika i kulturnih radnika, koja je u Kolarčevoj zadužbini predstavila inicijativu za očuvanje Mitrovićeve baštine, uz slajd projekcije nedavno digitalizovanih fotografija njegovih dela koje je sam snimao, izložbu nekih od najpoznatijih zgrada koje je projektovao, te poziv zainteresovanima da posete stan u zgradi u Braće Jugovića 10 koju je projektovao i u kojoj je živeo od 1978. godine sa porodicom. U okviru posete i Akcije: Predbudućnost, posvećene očuvanju Mitrovićeve baštine, 13. i 14. oktobra od 14 sati, biće održana i umetnička intervencija.

Ćerka arhitekte Mitrovića Mina Glogovac, slikarka, profesorka na Fakultetu primenjenih umetnosti  i depozitarka prava na zaostavštinu, odnosno naslednica njegovih autorskih prava predala je tom prilikom Narodnom muzeju portret svog oca koji je krajem 70-ih godina naslikao upravo u stanu u Braće Jugovića Petar Omčikus. Sliku je primila kustoskinja Lidija Ham, zahvalivši na tom “plemenitom gestu za sadašnjost i budućnost”.

Mitrovićeva zaostavština, kako je rečeno, broji na hiljade predmeta, od kojih je samo knjiga o arhitekturi i umetnosti više od 700.

Značaj očuvanja Mitrovićeve baštine, ali i važnosti zaštite i očuvanja čitavog nasleđa modernističke arhitekture druge polovine 20. veka na ovim prostorima, istakli su na konferenciji za novinare dramaturškinja Ivana Momčilović (PhD In One Night, Brisel/ Bierbais), moderatorka razgovora i predstavnica Edicije Jugoslavija koja je inicirala čitavu akciju, kustoskinja i kulturna radnica Nataša Bodrožić iz Hrvatske (Slobodne veze, Zagreb), voditeljka projekta Motel Trogir, arhitektice Maja Lalić (Mikser) i Danijela Rajović, te fotograf Mikica Andrejić (Skver, Zaječar).

Ivana Momčilović istakla je da je neophodno prepoznati da današnja nebriga o nasleđu druge polovine 20. veka ima svojevrsni ideološki oblik, jer se prepoznaje da je sve što je nastalo u doba socijalizma na neki način nepodobno.

“Naša inicijativa u tom smislu nije samo sećanje radi sećanja nego poziv na kolektivn  promišljanje vremena u kojem je arhitektura predstavljala spoj života i umetnosti, funkcionalnosti, nadgradnje na plemenitoj i humanoj osnovi”, rekla je Ivana Momčilović, koja je Mitrovića nazvala “pobunjenikom u arhitekturi”, s obzirom na veliki broj raznih sporova, zabrana i osporavanja sa kojima je bio suočen, jer je izlazio uvek iz kanona.

Maja Lalić istakla je da je modernistička arhitektura druge polovine 20. veka podrazumevala javni interes, te da su kvalitet, funkcionalnost, dostojanstvo života bili apsolutni prioriteti javne politike. “Sad imamo potpunu degradaciju tih vrednosti”, rekla je ona, pominjući neuspeli pokušaj formiranja arhitektonske komore pre nekoliko godina, kao i česta ćutanja strukovnih udruženja u vezi sa graditeljskim, urbanističkim i drugim pitanjima. “Čast pojedincima koji su istupali u svoje ime”, dodala je Maja Lalić,  koja je i suosnivačica Ženskog arhitektonskog društva.

Kada su pre godinu da pozvani od Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu da učestvuju u osmišljavanju Salona arhitekture, održanog pod sloganom “Zaokret”, pokušali su da ukažu na odgovornost arhitektonske struke i na to koliko su u ovim komercijalnim investitorskim uslovima u kojima rade svesni značaja svoje profesije koja podrazumeva ljudskost i humanost, kazala je Maja Lalić. U tom pravcu je neophodno dalje udruživanje i već su inicirani neki dijalozi, a kako je istakla, potreban je centar za promišljanje i očuvanje modernističke baštine – ne samo kao arhiv, već i kao živo mesto razmene i interakcije, koje bi iznedrilo neke nove akcije ne samo u Srbiji, već i u regionu.

Foto: privatna arhiva porodice Mitrović

Nataša Bodrožić iz udruženja Slobodne veze iz Zagreba, angažovana na projektu “Motel Trogir”, sa fokusom na zaštitu i kritičku re-evaluaciju modernističke arhitekture druge polovine 20. veka, rekla je da je na neki način i lično vezana za baštinu arhitekte Mitrovića, jer je zimi odrastala u Beogradu i Zapadna kapija je bila je i njen ulaz u grad.

Prema mišljenju Nataše Bodrožić, jedan od razloga zapostavljanja modernističke arhitektonske baštine je i to što je relativno mlada, a institucije na ovim prostorima se uglavnom drže okvira od 50 godina.

Projekat “Motel Trogir”, nazvan imenom istoimenog hotela na jadranskoj magistrali, upravo je hteo propitati tu granicu od 50 godina, jer “čekajući da prođe, mi ćemo te objekte izgubiti”.

Kao drugi razlog nebrige o modernističkoj arhitektonskoj baštini, ona je navela to što je to nasleđe druge političke i društvene paradigme, a to je “ogroman problem za sva naša postjugoslovenska društva, posebno u Hrvatskoj, više nego u Srbiji”.

“Ne postoji kontinuitet sa socijalističkim nasleđem, gledamo ga kao drugo, kao strano, jer nije inkomporirano u nacionalnu povest. Sama nacionalna povest je nešto što je u suprotnosti sa multietničkom i multikulturnom prošlošću, zapravo internacionalizmom koji je iza toga”, rekla je Nataša Bodrožić, dodajući da je borba za zaštitu arhitekture druge polovine 20. veka zapravo “borba za ozdravljenje društva u smislu povezivanja na našom prošlošću koje se svi dobro sećamo – i moja generacija i generacija mojih roditelja – jugoslovenske prošlosti i nas u njoj”.

Arhitektotnska baština druge polovine 20. veka stoga je, kako je istakla,  materijalni dokaz da je jugoslovensko društvo moglo da proizvede etičke, estetske i tehnološke vrednosti, odnosno njihova prostorna ostvarenja, koja su u očima današnjih prostornih planera abnormalna greška, jer imaju prazninu, imaju javne prostore, planirani su za društvo, podrazumevaju brigu o javnom interesu.

Jedan od takvih primera je i hotel “Trogir” hrvatskog i jugoslovenskog arhitekte Ivana Vitića na Jadranskoj magistrali, koja je i sama važan jugoslovenski infrastrukturni projekat koji je prvi put povezao slovenačko primorje sa crnogorskim – tek od 1965. godine neometano se moglo proći od Kopra do Ulcinja.

Slobodne veze su 2013. godine pokrenule (inter)nacionalnu kampanju za zaštitu Motela Trogir, koji je i zaštićen zahvaljujući toj akciji. “Nametnuli smo temu modernističke baštine i izbacili je iz uskostručnih krugova, odnosno involvirali smo javnost i poceli graditi priču, pa možda malo i stvarati mit o tim prostorima. Ne zaboravimo, modernistička arhitektura je nenarativna, nije barokna pa da odmah dobiješ priču preko detalja. Mi bi u ovom trenutku trebalo da napravimo priču o modernističkoj arhitekturi. Mnogo je posla za nas”, rekla je Nataša Bodrožić.

Najpoznatije Mitrovićevo delo – Geneks kula, poznata i kao Zapadna kapija Beograda, zaštićena je, ali se, prema navodima inicijatora akcije očuvanja Mitrovićeve baštine, još ne vidi sistemska briga ni način kako održavati i čuvati taj objekat u interesu njegovih stanara i drugih korisnika. Očuvanje intelektualne i lične ostavštine arhitekte Mitrovića predstavlja dodatni izazov, pa su pozvani svi koji bi želeli da se pridruže tom poduhvatu.

Pitanja koja su tim povodom otvorena su: šta sa kutijama raznovrsnih otkrića, vrednosti, materijala, dokumenata, nagrada, knjiga, rukopisa, fotografija, planova, plakata, još neotkrivene i neobrađene građe? Gde ih smestiti a da nije trenutna privatna ostava samoorganizovane gerilske grupe građana? Čije je “naše” nasleđe, kome pripada briga o njemu, čije je znanje, istorija i istorija umetnosti jedne epohe i jedne zemlje koje više nema ali na čijem tlu postoje nove demokratske tvorevine deklarativno spremne da prihvate brigu o “opštem dobru” za sadašnje i buduće generacije? Koji su konkretni koraci koje država preduzima u interesu za prepoznavanje i spašavanje zajedničkog dobra i sprečavanja situacija u kojoj spašavanje i očuvanje neprocenjivog materijalnog i nematerijalnog dobra pada na porodicu i građanske gerilske inicijative? Šta država ili Grad Beograd mogu konkretno da učine u ovom i sličnim slučajevima?

Mihajlo Mitrović diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1948. godine. Usavršavao se u Francuskoj i Danskoj, a kao stipendista Ujedinjenih nacija, vratio se u Jugoslaviju i već 1950. godine se zaposlio u Urbanističkom zavodu Srbije. Kao glavni projektant Zavoda, izrađivao je generalne urbanističke planove za veliki broj gradova u Srbiji – Zaječar, Pirot, Niš, Vrnjačku Banju, Trstenik, Banju Koviljaču, Lazarevac. Od 1961.do 1981. godine bio je direktor Projektbiroa, a 1980. godine izabran je za profesora na Fakultetu primenjenih umetnosti (predmet Mali urbanizam i hortikultura)u Beogradu, kao i za profesora Fakulteta tehničkih nauka u Čačku. Za počasnog doktora Beogradskog univerziteta promovisan je 1999. godine, a iste godine je izabran i za predsednika Akademije arhitekture Srbije. Promovisan je i za počasnog člana Ruske akademije arhitekture.

Dobitnik je Sedmojulske i Oktobarske nagrade, a od stručnih priznanja tu su nagrade Borbe i Salona arhitekture, kao i nagrade ULUPUDS-a. Decenijama je u periodici objavljivao eseje, kolumne i kritičke prikaze o arhitekturi, a  50 godina je držao stalnu kolumnu u “Politici”.

Među više od stotinu zgrada koje je realizovao su hotel Narcis na Zlatiboru, motel Mlinarev san u Arilju, hotel Putnik na Novom Beogradu, Izvori tople vode u Vrnjačkoj Banji, poslovna zgrada Energoinvest u Beogradu, motel Rubin u Pojatama, veći broj stambenih objekata u Srbiji, kao i nekoliko poslovnih zgrada, među kojima počasno mesto zauzima Geneks – Zapadna kapija.

Kako je sam govorio, inspiraciju je pronalazio u secesiji, savremenoj skandinavskoj arhitekturi i ovdašnjem predratnom građevinarstvu, podsetila je Ivana Momčilović.

(SEEcult.org)