Među mnogim poznatim i nepoznatim pričama o Jugoslaviji postoji i ona o jugoslovenskom graditeljstvu i građevinskim kompanijama koje su masovno gradile zemlje Afrike, Azije i Južne Amerike. Dok je poneko znao nekoga ko je radio kao inženjer na projektima ili bio na nekom od ovih velikih gradilišta, i čuo priče iz „prve ruke”, većina se nije ni trudila da sazna nešto više o tome šta se, kako i za koga, zapravo, tamo gradilo. Postojalo je samo efemerno znanje da su se „tamo negde” podizale brane, autoputevi, putevi, zgrade… Novine su o ovim projektima izveštavale rutinski, koristeći neozabilaznu frazu „novi podvizi našeg graditeljstva” i hvaleći građevince što grade, te inostranu saradnju. Uglavnom su izveštaji bili fokusirani na kvantitet rada i materijalnu dobit od posla. Profesionalni arhitektonski časopisi uglavnom su ignorisali ovu temu i projekte koji su nastajali izvan Jugoslavije, fokusirani na pitanja lokalne modernizacije i razvoja arhitekture s kojom su bili neposredno suočeni. Izgradnja u afričkim i drugim nesvrstanim zemljama bila je previše apstraktna, iako je otvarala mnogo pitanja. Kako su se projekti povezivali sa lokalnim stanovništvom i kulturom? Šta znači podizanje brana, fabrika ili hotela u zemljama koje su tek proglasile nezavisnost? Koji je odnos između tih građevina i Pokreta nesvrstanih? Trebalo je da prođe određeno vreme kako bi bili stvoreni uslovi da se projekti izvedeni i projektovani za ono što se danas naziva Globalni Jug kontekstualizuju i kroz to razume pozicija arhitekture i arhitekata u pomenutom procesu. Većina ovih pitanja ostala je bez odgovora.
Jedno od građevinskih preduzeća se posebno istaklo u izgradnji zemalja Globalnog Juga, Afrike, Azije i Bliskog Istoka. Beogradski Energoprojekt bio je među najistaknutijim preduzećima koja su gradila u pomenutim zemljama, ne samo u poređenju sa drugim jugoslovenskim organizacijama. Njihovi direktni konkurenti bili su građevinci iz Zapadne Evrope i Amerike, ali i iz Poljske, Sovjetskog Saveza i Kine. U Energoprojektu je arhitektura imala poseban položaj, tako da arhitekti nisu bili podređeni izvođačima i stručnjacima iz ostalih struka, što je u velikim građevinskim kompanijama često bio slučaj. Među brojnim Energoporjektovim arhitektima posebno se istakao Zoran Bojović. Osim kvaliteta i složenosti projekata koje je vodio, od velikog značaja je bio njegov pristup arhitekturi, zahvaljujući kojem je za tu disciplinu izboren status ključnog i neodvojivog dela radnog procesa.
Ne možete da odvojite arhitekturu od ostalih disciplina. Sve je arhitektura. Radi se o oblikovanju prostora. Veliki građevinski projekti, posebno brane i hidroelektrane, utiču na promenu životne sredine, na promenu klime. To je sve oblikovanje prostora, a oblikovanje prostora je arhitektura.
Cilj izložbe Tri tačke oslonca jeste da postavi praksu Zorana Bojovića u širi kontekst postkolonijalnog razvoja Afrike i celokupnog Globalnog Juga. Osnovna zamisao je da se prikaže interna i eksterna dinamika Pokreta nesvrstanih, koji je definisan kao treća strana u vreme bipolarnog sveta izazvanog krizom Hladnog rata. Pored toga, namera je da se predstavi svet nadmetanja u globalnoj građevinskoj industriji, gde je Energoprojekt igrao važnu ulogu sve do kraja osamdesetih godina XX veka, kao i da se prikaže uticaj globalnih sila na njegovu arhitektonsku praksu i intelektualnu arhitektonsku radnu snaga koja je dolazila iz nesvrstane Jugoslavije.
Iza ovih velikih narativa stoji priča o Zoranu Bojoviću, arhitekti koji je našao, u „Mojoj Africi” kako je često naziva, kvalitete i logiku koja mu je pokazala put kroz proces projektovanja.
Fokus ove izložbe je dat kroz četiri velika projekta:
• Državni sekretarijat Kanou (Nigerija) – kompleks od jedanaest ministarstava na kome je radio u timu Milice Šterić, glavnog arhitekte Energoprojekta u to vreme;
• Generalni urbanistički plan za sedam gradova države Kano (Nigerija);
• Međunarodni sajam u Lagosu (Nigerija);
• Al kulafa – razvojni program ulice Al kulafa u Bagdadu (Irak).
Prva dva projekta smeštaju Zorana Bojovića u afričko okruženje, koje je izvršilo zapažen uticaj na njegov dalji razvoj i pristup potonjim projektima. Druga dva slučaja prikazuju kontekst u kojem Bojović radi i stvara – projekte velikih razmera, ali u kratkim rokovima i s ograničenom mogućnošću nabavke materijala i kvalifikovane radne snage. Zoran Bojović je razvio specifičan pristup u kojem arhitektura postaje alat za upravljanje kompleksnostima. U četvrtom delu, izložba pokušava da osvetli poziciju tih velikih projekata danas, nekoliko decenija kasnije, u potpuno izmenjenom društvu, kao i uticaj koji su ti objekti imali na razvoj gradova i sredina u kojima su podignuti.
Izložba Tri tačke oslonca: Zoran Bojović ponovo aktuelizuje temu o arhitekturi u Muzeju savremene umetnosti i uspostavlja model njenog prezentovanja. Ovo nije prva izložba sa temom arhitekture u MSUB-u. Godine 1968. organizovana je izložba pod nazivom „Savremena srpska arhitektura”. Tom prilikom istaknuto je pitanje provere kriterijuma arhitekture, kao i postavljanje lokalnog arhitektonskog diskursa u dijalog s evropskim i svetskim zbivanjima. Organizovane su i monografske izložbe poput one o Ivan Antiću, koautoru zgrade Muzeja (1975), i tematske, kao što su
Solarna arhitektura (1980), Arhitektura vode – ratno ostrvo (1983) i Arhitektura zemlje (1981). Muzej je 1972. godine organizovao izložbu Srpska arhitektura 1900–1970, čime je ta disciplina uvrštena u ciklus velikih studijskih izložbi. Izložba Tri tačke oslonca: Zoran Bojović predstavlja nagoveštaj novog kontinuiteta u odnosu Muzeja savremene umetnosti i arhitekture.
Zoran Bojović je rođen 1936. godine u Beogradu. Završava Arhitektonski fakultet u Beogradu, nakon čega se 1961. godine zapošljava u preduzeću Energoprojekt. U Energoprojektu aktivno radi do penzionisanja 1998. godine. Osim u Beogradu, živeo je i radio u više zemalja Evrope, Afrike, Azije i Južne Amerike.
U periodu od 1961. do 1991. godine vodio je projektantski atelje Arhitektura i urbanizam u okviru Energoprojekta. Od 1991. do 1998. godine radio je kao glavni inženjer za arhitekturu u preduzećima Enerogprojekt-Inženjering i Energoprojekt-Oprema. Bio je direktor projektovanja na velikim objektima u zemlji i inostranstvu. Bio je stalni član Stručnog saveta Arhitekture i urbanizma i član Naučnog veća Energoprojekta. Njegov rad predstavlja širok spektar arhitektonskih i urbanističkih rešenja, od velikih kompleksa stambene i javne namene, preko industrijskih, energetskih i tehničkih objekata, urbanističkih planova, sportskih kompleksa, projekata specijalnih namena do pojedinačnih objekata.
Među njegovim značajnijim projektima su: Generalni urbanistički plan za sedam gradova države Kano (Nigerija, 1973, koautorski rad: arh. M. David, ecc. M. Janjić, A. Veljković, arh. D. Udovički); Aktaš – I, 400 stanova i prateći prostor (Priština, 1974.) Pallais Omnisport – sportska dvorana u Banguiu (Centralnoafrička Republika, 1975); Međunarodni sajam u Lagosu (Nigerija, 1977, saradnici: arh. Predrag Đaković, arh. Milorad Cvijić, arh. Aleksandar Raševski, enterijer: arh. Ljiljana Bojović); Državni sekretarijat u Kanou (Nigerija, 1978, koautorski rad sa arh. Milcom Šterić); Blok 37, 270 stanova i prateći komercijalno poslovni prostor (Novi Beograd, 1983, koautorski rad sa Natalijom Pavlović); Stambeno poslovni centar Al Kulafa u Bagdadu (Irak, 1984, enterijer: arh. Ljiljana Bojović); Trisonik aerodinamični tunel u Žarkovu (Beograd, 1986, saradnik: inž.građ. Anđelko Kovačević); Rezidenciojalno-konferencijski centar – spomen-dom žrtvama sa ostrva Fao, delta Šat-El-Araba (Irak, 1992, saradnici: arh. Milica Velanac, arh. Zorana Stojnić Šerbanović), Podzemna železnička stanica sa šoping centrom “Vukov spomenik” (Beograd, 1995), kao i mnogi drugi.
Učesnik je brojnih međunarodnih konkursa: Varšavske konfrontacije ’86 (sa arh. D. Mladenovićem i arh. S. Krunićem) – nagrada ministra kulture i umetnosti Poljske; Oficijalna palata Sadama Huseina u Bagdadu (Irak, 1988, sa internacionalnim timom: arh. Tarik-Al Džeda iz Kuvajta, arh. Aleks Cvijanović iz SAD i arh. Spasoje Krunić) – prva nagrada; Grosistička pijaca u Abu-Dabiju (Ujedinjeni Arapski Emirati, 1988, saradnici: arh. Milica Velanac i arh. Slobodan Simić) – prva nagrada; Velika džamija u Bagdadu (Irak, 1989, isti tim kao za predsedničku platau) – prva nagrada; Samaraneftegaz – administrativno-upravna zgrada, (Rusija, 1995) – prvoocenjeni rad; Rekonstrukcija, dogradnja i pokrivanje republičkog stadiona u Kazanju (Tatarstan, 1996, konsultantni saradnici: arh. Bakulin, arh. R. M. Muhametšina) – prvoocenjeni rad; Idejno rešenje Lighthouse Tower u Dubaiju (Ujedinjeni Arapski Emirati, 2003) i Burj Al Abraj u Bahreinu (2005), s koautorima: prof. dr. Milorad Ivković, dipl. inž. građ. A. Slijepčević, dipl. inž. građ. Svetislav Sinđelić, dipl. inž. građ V. Alender).
Ostvario je kontakte sa mnogim svetskim organizacijama i pojedincima Ove Arup & Partners iz Londona, The Architects Collaborative iz Bostona, sa arhitektima: Rifatom Čatadžijem iz Iraka, Ričardom Inglandom sa Malte, Remom Kolhasom iz Holandije…
Nakon odlaska u penziju 1998. godine, kao samostalni autor nastavlja aktivno da se bavi projektovanjem u oblastima arhitekture i urbanizma. Član je mnogih stručnih udruženja među kojima su Akademije inženjerskih nauka Srbije, Akademije arhitekture Srbije, Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajna Srbije… Za svoj rad dobio je niz priznanja, nagrada i odlikovanja.
Kustosi izložbe su Andrej Dolinka, Katarina Krstić i Dubravka Sekulić
