31.08.2021 | 13:31
58. Oktobarski salon – Beogradsko bijenale “Sanjari”, 25. jun – 22. avgust 2021.
1/4 Kritičarka na delu: Danijela Purešević, istoričarka umetnosti
Istoričarka umetnosti Danijela Purešević smatra da je izložba “Sanjari” 58. Oktobarskog salona u Beogradu tematski previše uopšteno postavljena, da su kustosi Ilarija Marota (Marotta) i Andrea Bačin (Baccin) mogli da je organizuju i u Italiji, ili bilo gde drugde, te da je ponovo propuštena prilika da se uspostavi istinski dijalog međunarodne i domaće umetničke scene. U prvoj od četiri epizode serijala Kritika na delu o 58. Oktobarskom salonu, Danijela Purešević ocenjuje pogrešnim i proglašenje te međunarodne izložbe “Beogradskim bijenalom”, smatrajući da je to prevaziđen i zakasneo potez.
Iako je Oktobarski salon odložen 2020. godine zbog pandemije korona virusa, i premda se svi događaji u kulturi i šire posmatraju kroz prizmu pandemije, Danijela Purešević primećuje da u slučaju 58. Oktobarskog salona to nije neophodno, jer su i sami kustosi izjavili da nisu mnogo promenili koncept izložbe “Sanjari”, koju su počeli da pripremaju pre nego što je izbila pandemija.
“Možda je desetoro autora samo oduzeto ili dodato, ali i to nema mnogo veze sa koronom”, navela je Danijela Purešević.
Naslov izložbe “Sanjari” smatra veoma uopštenim, odnosno toliko širokim da tu “može da se udene sve i svašta”.
Iako je, kako je navela, donekle zanimljiv odnos stvarnog i virtuelnog, koji kustosi istražuju kroz temu “Sanjari”, i to je priča koja se dugo istražuje i retro je.
“To je veoma uopšten naziv, kao što je bio i ‘Kakofonija’ pre tri godine, kada je kustosku ulogu imao bračni par Kvaran. To je isto naslov u koji može sve da se udene”, navela je Danijela Purešević, koja smatra i da je koncept “Sanara” odraz činjenice da su kustosi Ilarija Marota i Aandrea Bačin, koji su takođe bračni par, pre svega izdavači.
“To su ljudi štampane, pisane forme, kao osnivači i izdavači časopisa ‘Cura’, i mislim da je ta njihova primarna orijentacije vidljiva u ovoj koncepciji, da je prevagnula u odnosu na postavku, o čemu svedoči i katalog ‘Sanjara’. To štampano izdanje je produkt koji je jasno artikulisan i do koga im je možda više i bilo stalo nego do same postavke”, ocenila je Danijela Purešević, primećujući i da je koncepcija izložbe “Sanjari” zasnovana zapravo na umetnicima kojima se kustoski par bavi u okviru časopisa i galerije koja je njegova proširena priča. U tom smislu oni se pre svega bave mlađim umetnicima – između 20 i 40 godina, i to je taj uzorak koji je predstavljen i na Oktobarskom salonu.
“U tom smislu mislim da smo dobili neku vrstu ‘bijenala mladih’”, navela je Danijela Purešević.
Zvanično proglašenje Oktobarskog salona “Beogradskim bijenalom” Danijela Purešević takođe vidi kao retro i zakasneo potez.
“Ekspanzija bijenala desila se tokom 1990-ih i 2000-ih godina u Evropi i svetu, pravljene su bijenalske mreze, ljudi su putovali od bijenala do bijenala, i to je na neki način jedan od tih odraza globalizacije koji zapravo ukida identitete. Mislim da je nepotrebna ta vrsta brendiranja i da je zakasnila”, navela je ona, ističući da, s druge strane, Oktobarski salon ima odličan potencijal upravo u tom svom asocijativnom nazivu.
“I kod nas i u svetu neko može da ga vezuje za Oktobarsku revoluciju, tu neku revolucionarnu, levu priču, dok je salon, s druge strane, vezan za Pariski slaon koji je krajem 18. veka krenuo i bio najveća manifestacija posvećena umetnosti. To je taj spoj desnog i levog salona. S druge strane, mislim da je brend Jugoslavije i Srbije – socijalističko nasleđe, i da naziv Oktobarski salon ima autentičnost i može bolje da komunicira nego ‘Beogradsko bijenale’”, dodala je Danijela Purešević.
Kao ogroman problem ne samo ovog izdanja Oktobarskog salona, nego i ostalih koji su održani poslednjih godina od kada je to postala bijenalna manifestacija, Danijela Purešević navodi odnos međunarodne i lokalne scene.
“Na prethodna dva izdanja bijenalnih OS mislim da je (taj problem) čak bio bolje rešen. Ovoga puta među više od 60 umetnika dominiraju inostrani, Samo nekoliko je autora iz Srbije. Pritom je bio raspisan konkurs, javilo se navodno 300 ljudi, ali od njih su probrali dvoje ili troje, dok su ostali po pozivu… To nije dobro. Oktobarski salon od kada je postao međunarodni (2004) trebalo bi da ima ulogu da uspostavi neku komunikaciju međunarodne i domaće scene, da umetnici dođu u neki dijalog i da mi sami kao publika ostvarimo neki dijalog sa međunarodnom scenom, da vidimo gde su naši, gde su oni… a mislim da je naša umetnička scena veoma kvalitetna. To smo, između ostalog, mogli da sagledamo i na izložbi povodom 15 godina nagrade ‘Dimitrije Bašičević Mangelos’ (2016). To što mladi ljudi rade, tu ima fenomenalnih stvari”, navela je Danijela Purešević.
Prema njenom mišljenju, kustosi 58. Oktobarskog salona napravili su “svoju izložbu, koju su mogli da naprave u Italiji ili bilo gde”. “Bilo im je zgodno da to ovde produciraju, a zapravo nema bilo kakve kopče sa našom sredinom”, dodala je ona.
Povodom održavanja izložbe “Sanjari” tokom leta, ona je ocenila da to nije dobar termin za Oktobarski salon, nevezano da li se zove Oktobarski salon ili ne.
“Bilo je toplo leto, teško je prohodna izložba kroz ovu vrućinu. Nije problem što ljudi nisu tu, ali karakteristično za Oktobarski salon je da se organizuju vođenja, grupne posete, da dolaze studenti… Toga sada nije bilo… To se odrazilo i na broj publike”, dodala je Danijela Purešević.
Osvrćući se na pojedinačne radove, od kojih je nijedan nije posebno dotakao, Danijela Purešević posebno je prokomentarisala rad američkog umetnika Dejvida Horvica “Vratite nam naše zvezde” – zastavu sa izvezenim natpisom na engleskom “Give Us Back Our Stars”, postavljenu na samom ulazu u Muzej grada u Resavskoj.
“Na neki način, 58. Oktobarski salon je označen tom zastavom. Da nisam dobro prošla kroz katalog, i to kroz njegove različite segmente, ja nisam bila u mogućnosti da pročitam značenje i sadržaj tog rada, a mislim da to niko i ne može da shvati iz njega samog. Ta vrsta skrivenih sublimiranih poruka nalazi se na još nekim radovima. To nema komunikaciju, autistično je. To vodi i pojedinačne umetnike i koncepte u autističnost i nemogućnost komunikacije”, konstatovala je Danijela Purešević.
Iza rada Horvica je zapravo zanimljiva priča, jer je napravio zastavu kao posvetu umetniku Petritu Halilaju, jednog od nekoliko koji reprezentuju kosovsku umetnost u svetu.
“Halilaj je bio pozvan da učestvuje, ali je to odbio, jer Srbija ne priznaje Kosovo kao državu. Međutim, Horvic, umetnik koji živi u Kaliforniji i koji je njegov prijatelj, na neki način je želeo da posveti svoj rad Halilajevoj odluci. Uzeo je jedan rad od ranije, koji je radio u Parizu, i koji se ticao ekologije i svetlosnog zagađenja u Parizu, gde ne mogu više da se vide zvezde…. On je to preinačio, dao Halilajevoj majci na Kosovu da izveze zvezde i natpis.. I to je na ulazu u OS. Mislim da se takav rad ne tiče samo snova i sanjarenja i da predstavlja jasan politički iskaz”, navela je Danijela Purešević.
Prema njenom mišljenju, i podatak da na 58. Oktobarskom salonu ima više od 40 produkcija novih radova nije baš vidljivo.
Kao naročiti problem u tom kontekstu, ona je navela da propuštenu priliku da Oktobarski salon pomogne produkciju novih radova nekoliko domaćih umetnika, koji zaista imaju svedene mogućnosti za produkciju.
“Budžet Oktobarskog salona nije mali i bilo bi jako dobro da je pomogao produkciju bar jednog rada naših umetnika”, zaključila je Danijela Purešević, ocenjujući ostale radove kao manje ili više zanimljive.
“Zanimljivo je da postavku karakteriše ozvučenje, zvuk, a to su i sami kustosi hteli kroz radove (umetničkog dua) Invernomuto i Davidea Balule. Balulino pištanje, odnosno zvuk ptica prožeo je na neki način i otvaranje (OS) kod Muzeja Jugoslavije. Ta zvučna komponenta je zapamtljiva, međutim, ne postoji neki rad po kome ću pamtiti ovaj Oktobarski salon”, navela je Danijela Purešević.
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2021. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2021.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije
(SEEcult.org)
