29.09.2021 | 16:09
Gojko Božović: Sagledati stvarnost kakva jeste
Pisac i glavni urednik Arhipelaga Gojko Božović govori u intervjuu za SEEcult.org o posledicama pandemije korona virusa na oblast izdavaštva, uključujući i odluku da Arhipelag ne učestvuje na Sajmu knjiga u Beogradu, najavljenom za kraj oktobra. Smatrajući da je danas pre svega potrebno biti realan i odgovoran, Gojković ukazuje na nove, ali na dugogodišnje probleme izdavačkog sektora u Srbiji, kao i na izazove koje je doneo tehnološki razvoj. Kao posebno ozbiljan problem, Gojković navodi krizu ukusa, koja dovodi do toga da kultura postaje nepotrebna. Ocenjujući i da mnogobrojne promene u oblasti izdavaštva i kulture uopšte, ne prati odgovarajuća kulturna politika, Gojković kao jedan od razloga za to vidi sam politički sistem. Uprkos probemima, najavio je i niz novih naslova u izdanju Arhipelaga, među kojima će biti i knjiga prepiski Danila Kiša, koju priređuje Mirjana Miočinović.
Gojko Božović, Skoplje, septembar 2021, foto: Pro-ZA Balkan
– Odlučili ste da Arhipelag ne učestvuje na Sajmu knjiga u Beogradu, čak i ako bude održan krajem oktobra, kao što je najavljeno. Šta su razlozi za takvu odluku?
Gojko Božović: Odgovor na pitanje zašto Arhipelag ne učestvuje na Sajmu knjiga u doba pandemije je vrlo jednostavan – zbog pandemije. U okolnostima pandemije nije realno održavanje Sajma, pogotovu ne u obliku za koji znamo i po dosadašnjem modelu na kome Sajam knjiga. U vreme pandemije taj model nije moguć: velika poseta u vreme pandemije je epidemiološki rizična za sve, dok je mala poseta ekonomski rizična za učesnike Sajma. U kriznim situacijama treba posebno biti realan i odgovoran. To su razlozi zbog kojih sam smatrao da Arhipelag ne treba da učestvuje na Sajmu knjiga u vreme pandemije. Ako je tako veliki broj zaraženih, uz veliki broj umrlih po danima, masovni događaj u zatvorenom prostoru u ovim okolnostima bio bi i rizičan i neodgovoran.
Nije pitanje da li je Sajam knjiga potreban, već da li je moguć. Sajam knjiga je i važan i potreban, a najviše je potreban čitaocima i izdavačima. Međutim, treba gledati stvarnost kakva jeste, a ne kakvu bismo voleli da bude. Za mene kao izdavača i najpre čitaoca to nije bila laka odluka, ali ne bih čistog srca mogao da pozovem zaposlene i saradnike, autore i čitaoce na Sajam knjiga pod ovim okolnostima. Masovnim događajima se danas teško i rizično upravlja, a to može da bude veća opasnost za Sajam knjiga nego njegovo neodržavanje iz zaista ubedljivih razloga. Šteta je što je izgubljeno silno vreme, od početka pandemije i, u najmanju ruku, od neodržanog Sajma prošle godine. Umesto što se insistiralo na nemogućoj misiji Sajma knjiga u zatvorenom prostoru u vreme pandemije, trebalo se okrenuti mogućim i neuporedivo manje rizičnim opcijama za kakvim su posegnuli i neki drugi evropski sajmovi: onlajn sajam, onlajn prezentacije, mnoštvo malih književnih događaja u isto vreme po celom gradu, prodajna izložba knjiga na otvorenom. Ili pak sve to zajedno. Mi ovde treba da spasemo suštinu (promocija knjiga i čitanja), a ne formu (događaj u zatvorenom prostoru). Formi ćemo se vratiti kada to budu dozvolile okolnosti.
– Gotovo već dve godine živimo u uslovima pandemije koja je bitno uticala i na sektor izdavaštva. Koji su ključni problemi izdavačkog sektora danas u Srbiji?
Gojko Božović: Pandemija je donela nove probleme, a produbila one koji su već postojali. Tri krize su potresale izdavaštvo poslednjih decenija u globalnim razmerama, pa ni mi od toga nismo mogli biti pošteđeni. Jedno je ekonomska kriza u različitim formama, od zemlje do zemlje i od decenije do decenije. Drugo je tehnološka kriza: nove generacije su digitalne, a knjige im deluju analogno. Knjiga mnogima danas, ne samo mladima i najmlađima, deluje kao medij minule epohe u poređenju sa obiljem brzih, modernih i atraktivnih novih medija. To je sada pravi izazov: kako u tom osetljivom tranzicijskom vremenu potvrditi relevantnost, specifičnost i neponovljivost sadržaja vrhunskih knjiga koji nije u raskoraku s medijskom stvarnošću, navikama i senzibilitetom novih generacija. Treće je kriza ukusa. To je, zapravo, najozbiljnija kriza. Najpovršnije forme zabave preuzele su gotovo čitav javni prostor koji je sve više formatiran tako da je kultura u njemu čist višak. Kultura je potrebna građanima, a zabava potrošačima. Da li smo mi danas više građani ili potrošači? U manjim i slabije uređenim zemljama sve te krize su izraženije, a posledice dublje. Na sve to se dodala pandemija sa strahovima koje je donela, s poremećajima i ograničenjima koje je unela u svakodnevni život i sa svojim društvenim, političkim i, nimalo na poslednjem, psihološkim posledicama.
– Kako je pandemija uticala na poslovanje Arhipelaga konkretno?
Gojko Božović: Ne možemo se praviti da se ništa ne događa. Uticaj je svakako značajan, jer mi kao izdavač osećamo ne samo direktan uticaj pandemije, već i to kako pandemije utiče na naše čitaoce. Prošle godine nekoliko meseci smo radili od kuće, što je bilo novo i neobično iskustvo, nimalo jednostavno za posao ove vrste. Neki poslovi se sasvim lako rade od kuće, neke poslove je gotovo nemoguće raditi od kuće. Jedno vreme nisu radile ni knjižare. Knjižare se u vreme pandemije, ne samo kod nas, izložene velikom udaru. Knjižare su i dalje glavni kanal prodaje, a taj kanal trpi posledice manjeg kretanja ljudi i siromašenja javnog i kulturnog života. Sve dok se ljudi budu manje kretali ili dok se budu kretali samo po zadatim koordinatama, prodaja u knjižarama i sličnim kanalima prodaje biće manja nego što je uobičajeno.
Neki modeli po kojima smo bili prepoznatljivi nisu više mogući u vreme pandemije. Pre pandemije Arhipelag je godišnje organizovao preko 150 književnih i kulturnih događaja u Beogradu i unutrašnjosti, u manjim i većim mestima, u Srbiji i regionu. Ti događaji su bili različitog formata, ali su uživo okupljali značajan broj ljudi, neki su bili među posećenijim književnim i kulturnim događajima kod nas. Od početka pandemije praktično ne radimo takve događaje. Priredili smo niz onlajn događaja i nastavićemo to da radimo i u narednom periodu. Ali biće vrlo teško obnoviti kulturni i društveni život posle pandemije. Navike se lakše stvaraju nego menjaju. Menjaju ih veliki događaji, a pandemija je upravo jedan takav događaj, neka vrsta vododelnice za čitav niz naših iskustava. Pošto smo smatrali da u vreme pandemije nije moguće i nije odgovorno praviti javne događaje, usredsredili smo se na razvoj sajta, na onlajn prezentacije knjiga, na unapređenje onlajn prodaje, kao i na dalji razvoj Kluba čitalaca Arhipelaga. Nastojimo da ostanemo u kontaktu sa čitaocima u okolnostima u kojima je upravo kontakt postao problematizovan.
– Da li ste uspeli da povećate onlajn prodaju knjiga?
Gojko Božović: U prva tri meseca pandemije onlajn prodaja knjiga u Arhipelagu povećala se između četiri i pet puta u odnosu na period pre pandemije. Posle toga, kada je završeno vanredno stanje, i ljudi su se više kretali i vraćali redovnim obavezama, onlajn prodaja se smanjila, ali se onda posle nekog vremena stabilizovala na više od tri puta pre pandemije. U poslednjih godina dana pratimo kontinuitet rasta onlajn prodaje knjiga preko sajta Arhipelaga arhipelag.rs. Onlajn prodaja je jedna od najboljih vesti s tržišta knjiga. Stvaraju se nove navike ljudi. Sve više ljudi se odlučuje da knjige kupuje preko sajtova izdavača ili klubova čitalaca izdavačkih kuća.
– Koje bi mere kulturne politike mogle da poboljšaju održivost izdavačkog sektora, posebno onih izdavača koji objavljuju vrhunska dela savremene literature?
Gojko Božović: Ne treba izmišljati mnogo stvari, treba primeniti dobra evropska iskustva. Neka od njih smo više puta predlagali, neka su i primenjivana u određenim ranijim periodima. Izdavaštvo mora, najpre, da pronalazi modele komunikacije sa čitaocima u novim tehnološkim i društvenim okolnostima. To kako ćemo rešavati to pitanje imaće generacijske posledice. Ali će izdavaštvu svakako biti jednostavnije da rešava tu komplikovanu tehnološku krizu s kojom se suočava, kao medij ranije epohe sa sadržajima koji su važni i u našoj epohi, ako kulturna politika podrazumeva drugačiji odnos privatnog i javnog sektora kulture, ako podrazumeva otvorenost i modernizaciju postojećih javnih institucija kulture i nastanak nekih novih poput Centra za knjigu, kao i ako uključuje razvijene mehanizme promocije literature i čitanja, podrške izdavaštvu i autorima, književnim festivalima i međunarodnoj promociji srpske književnosti i kulture. Književne rezidencije i grantovi za pisce, podrška međunarodnim književnim festivalima, sistematična i dugoročna podrška prevođenju i ukupnoj međunarodnoj promociji srpske književnosti i kulture, podrška produkciji savremene srpske književnosti, samo su neke od mera koje su potrebne, ali im je potreban i kontekst stručnih, profesionalnih i nezavisnih odluka i transparentnih procedura.
– Nekoliko godina pre pandemije bilo je različitih zajedničkih pokušaja različitih aktera kulturne i umetničke scene da utiču na kulturnu politiku. Zašto su takve aktivnosti od početka pandemije zamrle, iako je upravo kultura ostala u zapećku i bez adekvatnih mera podrške? Gotovo neopaženo je, između ostalog, prošla i izmena Zakona o kulturi kojom su reprezentativna umetnička udruženja izostavljena iz spiska predlagača članova tog tela, usvajanje strategije razvoja kulture prebačeno je sa zakonodavne na izvršnu vlast…
Gojko Božović: Od Zakona o kulturi mnogo je važniji sistem u kome se taj zakon sprovodi i u kome ta kultura deluje. U ovakvom političkom poretku nijedan zakon ne bi imao šansi da oblikuje promišljeniju i zaokruženiju kulturnu politiku. Jedna od društvenih i političkih posledica pandemije, pogotovu u autoritarnim društvima, jeste smanjivanje uticaja javnosti, atomizovanje društva, marginalizovanje kritičkih pokušaja oblikovanja novih društvenih i kulturnih sadržaja. Tako se desilo da su i izmene Zakona o kulturi donete bez pravog glasa javnosti, dok je Nacionalni savet za kulturu od reprezentativnog nacionalnog tela pretvoren u koordinaciono telo upravnika nacionalnih institucije kulture. Tako Nacionalni savet neće biti instrument javnosti, već instrument Vlade.
– Učestvovali ste na nedavnom festivalu PRO-ZA Balkan u Skoplju, kao pisac i izdavač. Koliko se situacija u zemljama u regionu razlikuje od stanja na književnoj sceni i u izdavaštvu u Srbiji?
Gojko Božović: Neke stvari su, naravno, zajedničke: relativno mala tržišta, ekonomski problemi, tehnološka kriza, nedovoljno izgrađen sistem kulturne politike. Važno je videti sličnosti, ali nije dobro da one pokriju razlike. Jedna od tih razlika jeste da zemlje u regionu, srazmerno gledano, u dužem vremenskom periodu mnogo više ulažu u kulturu nego Srbija, i to pogotovu u ovaj segment književnosti i izdavaštva. Tu je pogotovu upečatljiv primer Slovenije čije je nastupe na najvećim međunarodnim sajmovima knjiga, u Frankfurtu i Bolonji, pandemija privremeno odložila. Međutim, činjenica da Slovenija u kratkom periodu nastupa na takva dva sajma dovoljno svedoči o kontinuiranoj i promišljenoj kulturnoj politici koja insistira na stvarima koje traju, a ne na stvarima koje trenutno zabavlju i na dugi rok anesteziraju.
– Kakvi su izdavački planovi Arhipelaga u narednom periodu?
Gojko Božović: Pripremamo u ovom trenutku dosta knjiga za naredne nedelje i mesece do kraja godine. Da pomenem samo neke od knjiga na kojima radimo u ovom trenutku. Najpre će biti objavljena nova knjiga priča Ljudmile Ulicke “O telu duše” i knjiga eseja Čarlsa Simića “Anđeli na žici za veš”. Među knjigama koje ćemo uskoro objaviti čitaoci mogu da očekuju i nove romane Nine Savčić, Ratka Dangubića, Lasla Blaškovića, Saše Obradovića, Nikole Moravčevića, Janija Virka, Andrija Ljubke, Vadima Leventalja ili Roberta Menasea. Objavićemo uskoro i antologiju savremene rumunske priče. Drago mi je da ćemo objaviti i nekoliko pesničkih knjiga, između ostalog, izabrane pesme Slobodana Zubanovića. U pripremi su i knjige drama Marije Karaklajić i Katarine Vešović. U ediciji “Mali Arhipelag” objavićemo novi avanturistički roman Dejvida Homela i Mari-Luis Gej “Putovanja s mojom porodicom”. Pred čitaocima će se uskoro naći i knjige naših poznatih ekonomista Boža Stojanovića i Gorana Nikolića. Pored knjige Sebastijana Konrada “Šta je globalna istorija”, uskoro ćemo objaviti i dve kapitalno vežne knjige iz oblasti istoriografije. Jedno je izuzetna Staljinova biografija iz pera Olega Hlevnjuka “Život jednog vođe”. Drugo je “Istorija Jadrana” od italijanskog istoričara Eđidija Ivetića.
Posebno sam zadovoljan knjigom koja će biti veliko iznenađenje za čitaoce. To je knjiga “Iz prepiske” Danila Kiša koju priređuje Mirjana Miočinović. Mislim da će to biti čitav kulturni i književni događaj, ali je ta prepiska istovremeno i najbolja Kišova biografija.
– Prošle godine održali ste deveti Beogradski festival evropske književnosti kao dvodnevno onlajn izdanje. Šta ste planirali za ovu godinu?
Gojko Božović: Beogradski festival evropske književnosti održaće se i ove godine u onlajn formatu. Da li ćemo, uz to, imati i neke programe uživo zavisiće od epidemiološke situacije koja će vladati krajem novembra i početkom decemra, mada u ovom trenutku nisam preveliki optimista da će to biti moguće. Živimo sa ograničenjima i ne možemo se praviti da ih nema. Ali zadržavamo ono što je okosnica Beogradskog festivala evropske književnosti: promocija visoke kulture i književnosti, promocija čitanja, otvoreni prostor razgovora, svejedno što razgovor kao forma više nije na ceni kao što je to bilo ranije, festival kao tačka kontakta savremene srpske i savremene evropske književnosti. Upravo će u središtu ovogodišnjeg izdanja festivala biti nekoliko panela o savremenoj kulturi i književnosti u susretu s novim medijima, ali i s novim mestom književnosti i kulture u društvu. Pri svemu tome, festival je multimedijalni događaj koji prikazuje književnost u različitim formama, od štampanih do elektronskih knjiga, od književnosti na filmu do književnosti u pozorištu, od književnosti u stripu do književnosti u vizuelnim medijima. Književni festivali su veoma pogodan način da književnost u savremenom kontekstu bude vidljivija nego što je trenutno. I to je razlog zbog koga je Arhipelag pre deset godina pokrenuo i sve vreme, često uprkos svemu, organizuje Beogradski festival evropske književnosti.
– Da li mislite da bi uvođenje kovid propusnica moglo da bude rešenje za koliko-toliko normalizovanje realizovanja programa u kulturi? Šta mislite uopšte o epidemiološkim merama, koliko su jasne i celishodne, s obzirom na opštu situaciju?
Gojko Božović: Epidemiološke mere su nejasne, konfuzne i nedosledne. Od samog početka suočavanja s pandemijom koronavirusa društvo se tetura između katastrofizma i raspojasanosti, između nerazumne rigidnosti i nezrazumne opuštenosti. Počelo se smejanjem u lice nevidljivom virusu, nastavilo zatvaranjem u kuće i stanove, potom katastrofičnim pretnjama da će smeštajni kapaciteti na beogradskim grobljima biti nedovoljni, da bi se odjednom prešlo na trijumfalizam nad virusom, na fudbalske utakmice i izbore, jednako pošteno organizovane, na jedinu predsedničku kampanju na svetu koja se nikad ne završava, na masovne skupove na otvorenom i zatvorenom. Olimpijada u Tokiju je održana bez ijednog gledaoca. Nije prošlo ni deset dana u Beogradskoj areni je igrano Evropsko prvenstvo u odbojci danima pred hiljadama i hiljadama ljudi. Takav potpuno pogrešan pristup, ojačan manipulacijom s brojem zaraženih i brojem umrlih od koronavirusa, kao i korišćenjem pandemije u svrhe jačanja režimske moći i neskrivenog autoritarizma, postao je pogodan okvir za kontroverze i teorije zavere koje su buknule svom snagom.
Kod nas se sve rešava kampanjski i voljom jednog čoveka, a ozbiljne stvari, pa čak ni mnogo manje ozbiljne stvari od pandemije, ne mogu se tako rešavati: ni beskrajnim i bučnim kampanjama koje su same sebi svrha, ni hirovitim odlukama jednog čoveka koji danas dozvoljava, čak i podstiče, ono što je juče branio, a sutra će najstrože braniti ono što je danas darežljivo nudio. Umesto poverenja, koje je dragoceno u vremenima krize, posejana je bezobalna sumnja. Mnoštvo malih i velikih neodgovornosti slilo se u jednu kapitalnu neodgovornost i njen rezultat nam je svakog dana pred očima. Ako mesecima stvarate privid da je sve u redu i sklanjate pogled pred strašnim činjenicama o ljudskim patnjama i smrti, onda nimalo nije lako posle tih raspusnih višemesečnih ida odjednom uvesti kovid propusnice. Ljudima je potrebno pružiti pune informacije, osloboditi ih propagande i dati im jasnu sliku o problemu s kojim se suočavamo. Onda bi se sve mere jednostavnije sprovodile, a ljudi bi donosile odluke u skladu sa svojim saznanjima a ne sa stvorenom konfuzijom.
– Kako biste opisali duh civilizacije danas?
Gojko Božović: Potrošnja umesto stvaranja. Promocija umesto supstance. Marketing umesto proizvodnje. Egoizam umesto solidarnosti. Snalaženje umesto principa. Zabava umesto kulture. Informacije umesto znanja. Tehnika umesto sadržaja. Rasutost umesto sabranosti. Rasejanost umesto pažnje. Strah umesto nade. Zamor umesto entuzijazma. Cinizam umesto duhovitosti. Monolog umesto dijaloga. Politička korektnost umesto kritičkog mišljenja. Privatnost umesto javnosti. Poistovećivanje umesto autorstva. Lakoća umesto cilja. Selfi umesto šire slike. Prilagođavanje umesto slobode. Svaka od tih stvari, pojedinačno uzev, u prekomernim dozama, dovoljna je za propast civilizacije. A danas ih imamo na jednom mestu, u suviše velikim dozama za čovekovo dostojanstvo, prihvaćene kao realnost na terenu, normalizovane kao iskustvo s kojim treba živeti.
Ljudski duh, međutim, traži više i bolje, pa čak i kada je prigušen, on ostaje nepresušni izvor nade i trag smisla u svetu u kome su dobra koja se cene dostupnija nego ikad, a nezadovoljstvo retko da je ikada bilo veće. Svi su srećni i nezadovoljni. Srećni u javnosti i na društvenim mrežama. Nezadovoljni u privatnim životima i u poverljivim razgovorima. To je neobična kombinacija, ali i dobra slika jedne savremene raspolućenosti.
*Naslovna fotografija: Vesna Lalić
(SEEcult.org)
