06.11.2021 | 21:34

Kristina Savkov: Hrabrost je i danas pitanje stava

Kristina Savkov jedno je od blistavih mladih glumačkih lica novosadske pozorišne scene. Ona je glumica Pozorišta mladih u kojem igra i na večernjoj, dramskoj sceni, i na onoj za decu. Tu pred klincima uči kako se kali čelik: tu si odmah načisto kakva je predstava, jer ako im je smešno – deca se grohotom smeju, a ako se uplaše – vrište. U životu nije tako – da bi obezbedili osnovne egzistencijalne potrebe, odrasli ljudi biraju da ćute… Jamačno zato i živimo tako kako živimo.

Mlada glumica progovora pak u svojim predstavama, o životu i dilemama i problemima svih nas. “Zaljubljivanje”, “Sladoled”, “Kosa”, “Smrt gospodina Goluže”, “Tri sorele” i “Tri musketara”, “Evgenije Onjegin”… neke su od predstava u kojima čvrsto stoji na svojim glumačkim stavovima. U intervjuu za SEEcult.org, Kristina Savkov podsetila je na to kako smo pozorište nekada doživljavali kao crkvu, a danas joj se čini da je pandemija korona virusa napravila totalni diskontinuitet svega. Čini joj se zato da bi trebalo početi sve iz ispočetka: osnivati trupe, biti putujuće pozorište, jer samo iz čistih pobuda nastaje pozorište koje, nju lično, zanima, a to je osvešćujuće pozorište.

– Pozorište mladih ima divnu predstavu “Na vukovom tragu”. Kada bi se pravila predstava naslova “Na pozorišnom tragu”, koje bi bile glavne koordinate Vašeg osećaja pozorišta danas? Šta biste rado gledali na sceni? Koje Vas teme zanimaju? Kakvo pozorište?

Kristina Savkov: Današnjica je obeležena opadanjem svih vrednosti koje jedno društvo čine pristojnim mestom za život pojedinca, pa se tako i pozorište kao ustanova kulture nalazi na stranputici. Nekad se u pozorište išlo kao u crkvu. Danas je estradizovano. Po mom mišljenju, ono ima zadatak da govori o važnim temama, da postavlja pitanja, podseti na prave vrednosti. Međutim, većina bi u pozorište da se zabavi, „teške“ teme ih ne zanimaju jer im je „dosta njihove muke“. Trebalo bi sve početi ispočetka. Osnivati trupe, biti putujuće pozorište. U tom smislu, odgovor na pitanje kakvo mene pozorište zanima je – osvešćujuće!

– Biraju li reditelji i direktori pozorišta prave tekstove, prave teme? Misle li oni o mladim glumcima?

Kristina Savkov: Vrlo često se zapitam zašto se neki tekstovi izvlače iz naftalina. Naravno, tu ne mislim na svevremene klasike. Potrebno je aktuelnih tema. Novih tekstova. Mladih, savremenih pisaca. Na taj način će se današnja mladež privući u pozorište, jer kad preletite pogledom po pozorišnoj publici danas, prosek godina je 40 – 50.

Što se tiče mladih glumaca, nažalost, situacija je takva da mladi u institucijama još uvek ne dobijaju dovoljno prostora, mada mi se čini da se u poslednje vreme ipak nešto menja. Primera radi, kada otvorite sajt bilo kog pozorišta i pogledate fotografije ansambla, veliki broj zaposlenih glumaca u životu niste videli na sceni. Divno je što se naš ansambl u Pozorištu mladih podmlađuje postepeno. To me baš raduje.

Tri musketara

– Kako ste preživeli koronu, ovaj dosadašnji deo? Glumački posao je baš delikatan u kontekstu pandemije...

Kristina Savkov: Mnoge predstave koje su izašle tik uoči obustave rada pozorišta nisu dobile priliku da se za njih čuje i da se pogledaju. Kada imate novu predstavu, preko je potrebno da se redovno igra jer na taj način ona dobije na punoći, a u kontaktu sa publikom poruka predstave dodatno se razbistri. To je zadesilo našu predstavu „Kosa“. Imali smo zakazanu turneju po čitavom regionu, u međuvremenu su se napravile nove predstave i pokupile pozornost publike a „Kosu“ još uvek nije videlo dovoljno ljudi. Nažalost, u pozorištu se neretko dešava da nekim čudnim spletom okolnosti i dobre predstave ostanu nekako nezapažene, ali se ipak nadam se da se to neće desiti našoj „Kosi“.

Svakom glumcu koji je “u treningu”, koji igra mnogo predstava u toku meseca i konstantno radi na novim, korona je značila totalni diskontinuitet i dodatni napor u održavanju psiho-fizičke kondicije kada se nastavilo sa radom.

– Šta Vam profesionalno i privatno daje igranje za odrasle, a šta pred decom?

Kristina Savkov: Kada sam počela da igram na dečijoj sceni bila sam oduševljena jer deca reaguju kako osećaju. Ako im je smešno – grohotom se smeju, ako se uplaše – vrište. Sa decom ti nedvosmisleno i brzo saznaš kakav si posao uradio, da li predstava ostavlja željeni utisak na gledaoca ili ne. Oduvek me je nerviralo u pozorištu što je odraslima potrebna podrška da bi reagovali. Kao da je to neka sramota, a mi glumci vapimo za reakcijama. Dragoceno je kada sa scene vidim širom otvorene i iskričave oči publike. O, kako je to dobar osećaj!

Dok te ja hranim i oblačim

– Jeste li hrabra osoba, je li danas dobro biti hrabar, ili se pak danas drugačije ni ne može preživeti?

Kristina Savkov: Baviti se glumom u Srbiji – to je hrabrost. Hrabrost je danas – kao što je oduvek i bilo – uvek pitanje stava. Žalosno je to što ljudi, da bi obezbedili osnovne egzistencijalne potrebe, biraju da ćute, a ne mogu da kažem da ih ne razumem.

Što se mene tiče, nekad pomislim da sam nedovoljno hrabra, da sam mogla biti smelija u nekim postupcima. Kod mene to ima veze sa vaspitanjem jer sam učena da se autoritet poštuje, ali ko su danas autoriteti?!  

– Koje osobine današnji mladi glumac mora da ima – koje posebno mora da ima glumica, a ranije nije bilo potrebno da ih imaju?

Kristina Savkov: Ne znam da li se tu kroz vreme nešto menjalo. Glumac mora poznavati razne veštine. Glumica, u odnosu na glumca, je uvek bila u težem položaju, jer jer odvajkada za muškarce pisano više.

– Zašto je i ovih kišnih jesenjiih dana važno doći na “Sladoled” u Pozorište mladih?

Kristina Savkov: „Sladoled” je nastao kao moj master projekat. Mnogo je ljubavi uloženo u tu predstavu, a žar sa kojim igramo moja drugarica i koleginica sa klase Bojana Milanović je sve veći. Mislim da je „Sladoled” jedna od onih predstava koja bi čak i ljude koji retko idu u pozorište privolela i zaintrigirala da pogledaju šta još ima na repertoaru. Predstava je pitka, jednostavna, ne postoji osoba koja se neće prepoznati u makar jednoj situaciji iz predstave, a najbolje od svega je to što mislim da podseti ljude koliko dugo nisu zagrlili one koji su im važni i rekli im one dve najlepše reči – volim te.

Zaljubljivanje

– Zaljubljivanje je danas, čini se, teško dostižna stvar. Je li ono imalo lakše posle istoimene lekcije u Pozorištu mladih?

Kristina Savkov: Lako je zaljubiti se, pitanje je šta se dešava kada ti prvi leptirići odlete iz stomaka i kada postane potrebno i da daš malo sebe i napraviš pokoji kompromis.

– Devojčicama danas nisu potrebne šibice, dovoljno je da upale Instragram i sve vide? Koliko se njihov svet danas zbog toga zapravo suzio, iako je fatalno proširen u nedogled?

Kristina Savkov: Bojim se da njihov realan svet ne postoji. O tome bi trebalo praviti predstave i plastično uobličiti u šta vodi novi način komunikacije, pogotovo mladih.

– Imate li među kolegama slučajnog partnera sa kojim biste stali i u vodu, i u vatru?

Kristina Savkov: Danilo Milovanović! Toliko već radimo zajedno da pogledom komuniciramo i obostrano jedno drugom budemo najveća podrška na sceni.

Tri sorele

– Ako bi se moralo birati između “Tri sorele” ili “Tri musketara”, šta biste izabrali?

Kristina Savkov: Nezahvalno pitanje. Većina predstava u kojima igram ima svoju draž. Ako baš moram da odaberem, birala bih “Tre sorele”, samo zbog svoje uloge Roze, koju obožavam, jer je Roza sve ono što mislim da ja nisam. Žao mi je što se ta predstava ne igra češće.

– ”Evgenije Onjegin” bila je predstava zbog koje ste postali ime koje se pamti? Šta Vam se čini na osnovu dosadašnjeg iskustva – kako nastaje dobra predstava? Nekada ne nastane, iako su i reditelj, i tekst, i glumci dobri, a nekad nastane iako neki od tih elemenata izostane? U čemu je štos? O kakvim to energijama glumci govore?

Kristina Savkov: Kad bih znala odgovor na to pitanje ili bilo ko iz našeg esnafa, tektonske promene bi se desile u pozorištu. Verujem da su male šanse da skup istomišljenika, ljudi sa istim poimanjem smisla našeg posla, koji tragaju samo za istinom, zajedno ne iznedri nešto posebno. Takav je baš “Evgenije Onjegin”.

– Šta se krije iza “Smrti gospodina Goluže”?

Kristina Savkov: Odgovor na pitanje do kojih granica su ljudi spremni da idu ne bi li svoj mali život učinili važnim i nahranili svoju sujetu.

– Na repertoaru imate “Kosu”. Ona govori o pobuni, o zaboravljenim vrednostima, slobodi, potrebi stajanja iza slabijeg, nekim idelima koji su pluskvamperfekat ovog vremena? Iz kojih je pobuda nastala ova “Kosa” i o čemu u našem vremenu ona govori? Je li ona puki entertejment, ili je ipak poziv na slobodu i pobunu protiv besmisla?

Kristina Savkov: Definitivno, poziv na slobodu i pobunu. Između ostalog, i borbu za pozorište, kao bastion slobode koji poručuje ljudima da ne smeju odustati od potrage za slobodom, od potrage za smislom.

*Foto: Pozorište mladih/Kristina Savkov (privatna arhiva)

(Snežana Miletić/SEEcult.org)