13.11.2021 | 21:44

Emina Elor: Cena drugačijeg mišljenja skupo se plaća

Dramska umetnica Emina Elor bila je i ostala najblistavije lice Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz, glumica koja pita, promišlja, sumnja, veruje, diskutuje, osporava, inspiriše… I sve to raskošno pokazuje na sceni. Minja Bogavac za nju je jednom rekla „Ako ne znaš kako, pomisli šta bi uradila Emina Elor”. A uradila je mnoga čudesa na sceni – u matičnom pozorištu u „Operi ultimi“, „Čovekovoj tragediji“, „Neoplanti“, “Maloj mađarskoj pornografiji, „Grobnici za Borisa Davidoviča“, „Fami o biciklistima“…, u Srpskom narodnom pozorištu u mjuziklu „Violinista na krovu“, pa u „Koštani“ NP Subotica za koju je dobila Sterijinu nagradu… Svaku od tih izvanrednih predstava upravo je ona obeležila svojim talentom. Pozorište će je pamtiti i po tome što je svojevremeno, za nerealno kratko vreme, uskočila u jednu drugu „Koštanu”, onu u režiji Kokana Mladenovića, i briljirala. Najnovije, igrala je u Tišminoj „Upotrebi čoveka”, predstavi koja nas podseća da nismo baš dobri ljudi, ali i predstavi „Maradok – maradni, Ostajem ostati” koja tematizuje osećaj pripadnosti i doma ovdašnjih građana mađarske nacionalnosti.

Pre desetak godina Emini Elor život se preokrenuo naglavačke. Saznala je tada da boluje od multiple skleroze. Svet je mogao da stane, ali nije. Strah golemi, smenila je borba za opstanak, za veru da i dalje može da se živi dostojanstveno, i radi glumački posao. Sa ove distance čini joj se da je najvažnije to što se nije predala pred tom, tada se činilo, bezizlaznom situacijom.

Emina Elor danas je na pragu jednog sasvim drugačijeg života: naredne godine stiže je životna uloga – postaće mama. O tome kako živi ovo pandemijsko vreme, u kojem se – kako veruje, ipak nismo približili prirodi, niti smo dostigli mir ili haromoniju, govorila je u intervjuu za SEEcult.org. Sve bi rado vratila na „pre korone“, jer ionako ništa nismo naučili o svetu i sebi. Ocenjuje da ni u pozorištu stvari ne idu u pravom smeru, ali ne samo zbog pandemije, već zato što teatre vode nedovoljno stručni ljudi, koji ne umeju da sagledaju potrebe ansambla i publike. Zbog toga je, misli, sve manje gledalaca u pozorištu. Priseća se i pozorijanskog presedana kada žiri, u kojem je bila sa Aleksandrom Popovskim, Mikijem Manojlovićem, Nikitom Milivojevićem i Isidorom Žebeljan, nije dodelio nijednu nagradu – događaju koji je otkrio svu, ne samo licemernost, već i mizoginiju umetničkih krugova koji su nakon tog Pozorja ženama iz žirija okrenuli leđa, a muškarcima bez dvoumljenja dali carte blanche za dalji rad. Govorila je i o nasilju u svom poslu, ali i o tome zašto misli da je kultura za državu samo teret…

– Kako ste preživeli prvih godinu i po pandemije, kako je ona presložila Vaš život?

Emina Elor: Hvala bogu, korona me nije srušila s nogu. Nije me ni zaobišla, preležala sam je u januaru, srećom sa vrlo lakim simptomama. Curenje nosa, mala temperatura 37.3, malaksalost i gubitak mirisa, ukusa na 5-6 dana. Imala sam sreću! Najgori simptom je bio strah i paranoja hoće li na gore, hoću li sad, sutra na respirator. I to mi je najfrustrirajuće i zastrašujuće u ovom virusu. Nikako da se uspostave parametri, koga će koliko i u kojoj meri, ko je sad na kraju najizloženiji, zašto umiru i ljudi koji vode zdrav život, bave se sportom, mladi…??? Kada će biti odgovora na ova pitanja? Možda ćemo, ako se uspostave odgovori, znati kako da izbegnemo ovu, nekad mi se čini bezizlaznu situaciju. Ovako se dosta gađa u prazno. OK, naravno, vakcina kao rešenje. Ali još uvek se ne zna da li je trajno. Evo već smo kod treće buster doze… A počelo je jednom. Počelo je „samo starije generacije“.

Što se tiče početka i tih strogih mera, zatvaranja, nisam se uspaničilia. Da budem iskrena, uopšte mi nije smetalo da imam toliko mnogo vremena za sebe, za supruga. Mnogo sam spavala, kuvala, odmarala se, gledala filmove, serije, čitala, bavila se nekim mojim davno zaboravljenim stvarčicama kao što su origami ili neki dekupaž. Popodne sam sedela sa mužem na terasi, pili smo kafu i gledali miran i tihi grad. Neverovatno je to. Kad sve stane. No, žao mi je da se sve ovo dešavalo zbog ove grozne bolesti. Eh, da imam čarobni štapić… Sve bih vratila na „pre korone“. Svakako ništa nismo naučili. Uopšte ne mislim da smo se promenili sada kada smo videli kako je kada ne jurimo, kada imamo vremena za sebe i za svoju dušu, kada nema gužve i automobila ceo dan… Ne. Nismo se sada približili više prirodi, miru i harmoniji. Pandemija je ostavila za sobom samo gubitke i tugu. I još uvek nije kraj.

– Pre nekoliko godina život Vam se iznenada sam presložio? Kako ste preživeli taj trenutak? Sa ove dostance, kako Vam to sve izgleda? Nauči li čovek nešto iz toga ili kad malo dođe sebi, nastavi po starom? Šta Vas je održalo da ne klonete? Ko Vas je, ili šta Vas je spasilo? Jesu li Vas ljudi razumeli?

Emina Elor: Hm… Odakle da počnem. Da, ta 2010. godina. Mnogo posla, divnih zadataka i uloga. Tog leta je počelo. Nešto nisam dobro videla, nešto se promenilo, slika je postala mutnija, teško mi je bilo i da opišem… Kod optičara su rekli – mala, mala dioptrija, ne moram da nosim naočare. Smirila sam se. Ali na jesen, kada smo nastavili sa sezonom i sa igranjem „Sna letnje noći“, shvatila sam da mi ni ravnoteža nije ista. Kod nekih delova koreografije mi se toliko zamantalo, da sam htela da padnem. I onda je počela kalvarija. Sportski doktor – možda neka povreda kičme, ne, nije, pa neurolog, pa CT, na kraju magnet glave. Onda sam već imala duple slike i neku čudnu slabost u nogama. Bila je 2011, februar, bolnica Subotica. Dijagnoza „multiplex sclerosis“. Možda. Ako mi se ne vrate simptomi, koji su se povukli od terapije kortikosteroidima, onda nije. Ista godina – septembar. Opet vidim čudno… Šta sad? Da, panika, tuga, strah, beznađe. Traganje za doktorom. Najboljim! Traganje za terapijom. Alternativnom ili klasičnom… Samo da deluje! Tako pet, šest meseci.

Srećom MS se nije za to vreme mnogo pogoršao. Mogla sam da radim, da igram predstave. Ali sam svakog momenta osećala da ovo nije šala, da mogu da pokleknem svaki čas. Sa scene Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz do glumačkih garderoba vodi jedno dosta strmo stepenište. E tu sići… naročito u kostimu koji nije uvek lak za saobraćaj. Ali sve je ovo ništa naspram stvari i simptoma koju ova bolest ume da napravi. Nisam pala, nisam izgubila vid, nisam izgubila koncentraciju, memoriju, nisam imala problema sa govorom, sa pražnjenjem bešike i creva, nisam postala depresivna i anksiozna… Opet sam imala sreću. I mislim da je jedna od najvažnijih stvari da se čovek ne preda. Zamišljala sam sebe kako oblačim rukavice za boks i da ću da se borim do kraja.

I onda 2012. na Kilnici za neurologiju u Novom Sadu primio me je prof. dr. Čongor Nađ. Delovao je jako stručno i ponudio dva rešenja. Stara, već korišćena terapija, ili efikasniji novi lek, još pod istraživanjem. Opet moje zvezde čuvari i sreća. Posle opet dobijene kortiko terapije i povlačenja simptoma, odlučila sam se za eksperimentalnu terapiju. Šest godina bockanja. Četiri pogoršanja. To znači da sam dobro, kao stara ja, pa mi se odjednom opet pogorša vid. Koliko sam primetila, uglavnom je to proleće ili jesen, kada se temperatura promeni naglo u jednom danu. Ali nijednom nisam došla u kolica ili do štapova. Mislim da mi je bolest koja tiho i neprimetno napreduje sa godinama uhvaćena na vreme i zakočena da se ne razvija tolikom brzinom. I sada sam na terapiji. Preuzela me je dr. Vesna Suknjaja na klinici i sada dobijam interferon. Nešto starija generacija leka za MS. Ali čini mi se delotvorna kao i ona eksperimentalna. Svakako ogromna sreća da sam dospela do dobrih doktora, da sam dobila lek na vreme, da moje stanje prate i reaguju ako je nešto počelo da ide na gore.

Da li su me ljudi razumeli? Jesu. Ako su uopšte primetili, ili znali za ove moje demone. Porodica, priljatelji, kolege, ondašnja uprava-hvala im!

– U Srbiji se deca prečesto leče esemesovima, lekovi su preskupi i za “obične bolesti”, a za neke ne toliko česte ili retke često su i (finansijski) nedostižni. Kakav je bio Vaš utisak, koliko su država i naše zdravstvo bili na Vašoj strani u tom trenutku i koliko su to danas?

Emina Elor: Što se zdravstva tiče u našoj državi, neću nikoga iznenaditi ako kažem da je jadno, zaostalo, tužno siromašno. I to se može reći i za obrazovanje, i za kulturu… Nije to do doktora, do ljudi. Zaostali smo. Civilizacijski, kulturološki.

Ne znam kako se ljudi leče u bogatim, razvijenijim državama. Ne znam kako je minimum šest godina učiti za doktora. Ne znam kako je posle raditi u našim ustanovama za zdravlje, ne znam kako je nositi odgovornost da su nekada životi u tvojim rukama. Znam samo da retko kada idem do doma zdravlja. Jer se čeka, često mesecima za neki pregled kod specijaliste, znam da treba uput, znam da nema sve na recept. Znam da sam poplaćala silni.. o bože, baš silni novac za magnetnu rezonancu, za ultrazvuk, za lekove, za vitamine. A onaj ko nema za sve to… pa neka ga bog čuva. Sve su nas poterali da se lečimo privatno. Zašto? Ali dobro, da se ne žalim, imam sreće što sam, što se tiče MS-a, tiče na leku koji mi obezbeđuje država.

– Kako se sada nosite sa MS, kako ga pobeđujete? Da li ste povezani sa ljudima koji imaju sličan problem? Kako se čuvate u ovim dodatno vanrednim okolnostima?

Emina Elor: Moja dijagnoza je Multiplex sclerosis – relapsno remitantna forma. Kod progresivnih formi bolest napreduje konstantno i često dosta brzo. Relapsno remitantna forma znači da postoje potpuno dobri periodi bez simptoma, i povremeno se – ne zna se kada i posle koliko vremena – pogorša stanje. Leči se „pulsnom terapijom“. Velikom dozom kortikosteroida infuzivno. I to te opet popravi, s tim da obično svako pogoršanje ostavi nešto malo traga, pa se ne može do večnosti popravljati stanje. Tako ja, sa mojim malim znanjem i iskustvom znam o ovome. Naravno, izguglala sam svašta, pokušavala sa homeopatijom, reikijem, jogom, dijetom, član sam nekih MS grupa podrške, neuroneta i sličnih na Fejsbuku. Ali nisam član saveza, i ne posećujem grupe. Nije zbog volje, tako se do sada namestilo.

Ne znam da li mogu da kažem srećom, jer sam do sada umela da se nosim sa MS-om a da mi se život nije promenio. Lečim se pomoću klasične medicine. Naravno, neke običaje sam se trudila da promenim, ishranu, loše navike, vežbanje, ali sam ostala ona stara. Nema svako tu sreću. Živim i čuvam se u ovim vanrednim okolnostima kao svi ostali. Nema nekih drugačijih mera za nas. A trudnoća me dodatno čuva. Evo stigla je jesen, temperatura se menja iz sata u sat, a ja ne osećam slabovid na desnom oku…

– Kako o glumi razmišljate danas? Šta Vam znači glumački poziv danas? Je li iznad svega ili životno iskustvo donosi nove prioritete i nove osećaje sveta?

Emina Elor: Promenilo se. Bila sam mnogo angažovanija i značilo mi je… pa mnogo. Pozorište je bio drugi dom, utočište, ljudi među kojima sam bezbedna, daske na kojima ja ne moram da budem ja. Mnogo, mnogo je bilo važno da budem dobra, da predstava bude perfektna, da ne grešim, da dajem više nego što mogu, da otvaram oči i um.

Danas sam nezadovoljna sa mnogo toga. Mislim da se nedovoljno stručni i talentovani ljudi bave pozorištem i vođenjem istih. Da su standardi i kriterujumi pali i da se ne vodi računa o publici. O njihovim zahtevima. Mada… kojoj publici? Jedva ih je. Da li je nezaintaresovanost toliko velika, ili se mi nismo potrudili da ih privučemo. Ne znam. I jedno i drugo. Svakako, gluma mi je jedini poziv u koji se nešto malo razumem. Pa ću probati da nastavim ambiciozno, vredno i ponizno kada se vratim na daske posle porođaja. Ali mislim da ću od sada imati jednu od svih i svega važniju ulogu. Ulogu majke.

– Poslednjih meseci čini se da nasilje eskalira, ali istovremeno – da li to ima veze sa koronom, mnogo je žena koje su progovorile o nasilju, naročito u svetu glume. Kakva su Vaša iskustva u tom smislu? Kako se odoleva nasilju, kako se ono prepoznaje u svetu glume gde su ljudska duša i ono najsvetije u čoveku glavno oruđe u poslu?

Emina Elor: Vrlo složena tema. Ja sam opet imala sreće, nisam se našla u takvim okolnostima gde bih mogla da postanem žrtva nasilja, mobinga ili neke provokacije. OK, na početku, kada si mlada glumica, tek izašla iz jajeta, pa tu treba da se istrpi možda poneki komentar ili pogledi koji nisu prijatni, niti pristojni. I teško je uspostaviti granicu, a pritom ne biti nepristojna. Ipak su to starije kolege, ipak su to neki ljudi od pozicije. Reditelji, direktori, glumci… Kako ih oterati u tri lepe, a da ne budeš posle šutnuta u ćošak?

Ne znam, izgleda da sam ja bila dovoljno borbena, ili samo ne toliko podložna tome da postanem meta ili žrtva. Ali je najbitnije da nisam bila u takvim krugovima. Šta reći, kako pomoći ženama, devojkama koje se nađu među vukovima? Ne znači – ne! Ako neko to ne čuje, odmah vikati na sva vrata i iz sve snage! Nasilnik je taj koji je manje vredno biće. I verovatno je isfrustriran i jadan. Inače ne bi ujedao.

– Žene se susreću sa mnogo više prepreka u poslu i životu nego muškarci, muškarcima se mnogo lakše opraštaju neke stvari. Vi ste na svojoj koži to vrlo dobro osetili posle žiriranja na Sterijinom pozorju kada nisu dodeljene nagrade. Vaše kolege, muškarci iz tog žirija bez problema su nastavili da rade svoj posao, bili su dobrodošli svuga gde su bili i do tada. Vama su se mnoga vrata, čini se, zatvorila. Do tada ste igrali mnogo i izvan svoje matične kuće i Novog Sada. Šta to govori o našem društvu? Sme li se misliti drugačije i po koju cenu?

Emina Elor: Bilo šta da odgovorim na ovu temu, neko će shvatiti pogrešno. Kao što se onda ta odluka protumačila pogrešno. Ali bila je to moja velika, velika lekcija o posledicama sopstvenih odluka, o sujeti, o kolegama, o ovom našem zapravo malom pozorišnom svetu. O tome šta i koliko nagrade znače. Da li su stvarno bitni ili je bitan samo i isključivo gledalac? Koliko i gde se isplati trud, rad, muke da stvoriš jednu ulogu? Ko odlučuje, da li je to stvarno vredno? Čiji su parametri prihvaćeni? Čije je stručno oko najpouzdanije?

Da, osećam posledice ove odluke. Osećam da sam u nekim krugovima persona non grata. Ali najlakše je išutati onog najslabijeg i manjeg. Moja savest je mirna i ja ću da nastavim da radim svoj posao po mojim kriterijumima, pa neka mi gledalac, onaj bez nekog posebnog statusa, sudi. Neka mi da nagradu ako sam postigla taj nivo kod njega, neka me gađa paradajzom ako nisam. To je pravo svake publike. Za njih radimo. Svaki žiri će biti po nekoga pravedan, a po nekoga ne. Cena drugačijeg mišljenja se skupo plaća.

– Šta mislite, da li je pandemija podsekla krila pozorištu, da li mu je učinila nepremostivu štetu? Gde su u svemu tome glumci? Vodi li više iko računa o ansamblu, o njegovim mogućnostim i potrebama?

Emina Elor: Nisam optimistična. Trebaće mnogo vremena i truda da se publika vrati u pozorište. I taj mali procenat ljudi koji su voleli da posećuju predstave je opao. I ovako su nas pobedili bioskopi, igraonice, kladionice, šoping centri, utakmice. Pa tek sada. Treba tu ozbiljna marketinška strategija da se publika opet i još više privuče. U današnjem svetu je postalo normalno da postoje menadžeri, ljudi koji treba da animiraju, da usmeravaju, da smisle kako da se osvoji pažnja, jer postoji mnogo više načina socijalne angažovanosti. I pozorište treba da se izbori za svoje mesto.

Stručnjaci! Trebaju nam stručni, učeni ljudi koji će da naprave predstave koje će da privlače ljude. Od dramaturga preko majstora svetla i od kostimografa do glumaca. Trebaju nam dobri tim lideri, koji će imati sluha i oči u kakvoj je kondiciji ansambl, koji reditelj bi ih naveo da budu još bolji, da se popnu stepen više, koji će ih naučiti nešto novo. Treba da ima osećaja koje delo će taj ansambl izvesti sa velikim uspehom. Da se vidi ako moral pada, da se to ne dozvoli, da se primete mane i greške. Tim lider je oko koje gleda „spolja“, neko ko treba da zna da upravlja ovom našom dosta delikatnom grupom. Nije lako, i ne upeva se to uvek, ali ako hoćeš da pobediš na utakmici, moraš da znaš kako dovesti ekipu do toga.

– Kako se država ponela prema glumcu, prema umetniku?

Emina Elor: Državu boli briga. Često mi se čini da smo samo teret i trošak. Da su bitni privreda i biznis, poljoprivreda i građevina sektori gde se nešto konkretno stvara, a ne duhovna vrednost i kulturno dobro. I jeste bitno šta ćemo da jedemo, gde ćemo da spavamo, kako ćemo da putujemo.. Ali jedan odsto, ili manje od državnog budžeta za kulturu! Očajno.

(Snežana Miletić/SEEcult)