Jednom prilikom sam čuo zanimljivo mišljenje da dela ulične umetnosti prestaju da pripadaju autoru u trenutku kada je rad na njima završen i počinju da žive svoj život. Od tog trenutka ona pripadaju svima – od ljubitelja ovog vida umetnosti, preko slučajnih prolaznika koji na trenutak obrate pažnju na mural, pa sve do onih koji će pored zida prolaziti svakog jutra i nikada ga neće primetiti.
Najbitnija stvar koju sam naučio tokom rada na ovom projektu je važnost prepuštanja emocijama i intuiciji, jer je to jedini način da ostanemo iskreni prema sebi, pa samim tim i prema drugima.
Ovaj stav nam jasno govori o poziciji umetničkih dela nastalih u javnom prostoru – ona u isto vreme ne pripadaju nikome i pripadaju svima. Na taj način je posmatraču ostavljena sloboda interpretacije rada, neopterećena od strane kritičara umetnosti, samih autora i ostalih „autoriteta“ koji sebi daju za pravo da ograniče impresiju jednog dela na jednu jedinu ispravnu interpretaciju. Upravo su te slobodne interpretacije posmatrača, koji nisu imali nikakav uvid u to šta je pisac hteo da kaže ostavile najjači utisak na mene. Nekim čudnim spletom okolnosti, oni su mi pomogli da u reči pretočim emocije koje sam podsvesno preneo na zid, ni sam ne znajući zbog čega imam potrebu da nacrtam baš to što sam nacrtao. Na kraju, interpretacija mog rada postaje jedna nikada do kraja završena priča.
Moje emotivno stanje u datom trenutku je svakako bilo od presudnog značaja za odabir elemenata prisutnih na muralu, iako toga u trenutku razrade idejnog rešenja nisam bio svestan. Kombinovanjem ovih elemanta uspostavljeni su odnosi koji su otvorili vrata za nove i nikada iste interpretacije ovog murala. Pomalo mračna i donekle mistična atmosfera prisutna na slici na dobar način oslikava moje raspoloženje nakon rastanka sa voljenom osobom. Najbitnija stvar koju sam naučio tokom rada na ovom projektu je važnost prepuštanja emocijama i intuiciji, jer je to jedini način da ostanemo iskreni prema sebi, pa samim tim i prema drugima.
Najuzbudljiviji deo nastajanja ovog murala je svakako bila borba sa dimenzijom površine. Osećaj sićušnosti koji me obuzme svaki put kada stanem ispred zida koji je mnogo puta veći od mene je definitivno zaslužan za neizdrživu želju da se uhvatim sa njim u koštac i da ga savladam. Upravo mi ta promena razmere daje dodatni motiv za pomeranje sopstvenih granica i ne dopušta mi da zaspim u zoni komfora. Crtanje na velikim zidim površinama je pre svega fizički zahtevno, pogotovu zato što smo veoma često vremenski ograničeni zbog finansijskog dela priče (najam skele itd). Što se tiče najbitnijeg momenta u projektu, bez razmišljanja mogu da kažem da je to trenutak kada su mi organizatori dali do znanja da imaju puno poverenje u mene i ostavili mi odrešene ruke da nacrtam šta god mislim da je prikladno.
Ovaj projekat obeležava jedan novi početak u mojoj karijeri jer je to prvi veliki mural koji sam uradio bez upotrebe sprejeva. Tranzicija sa spreja na četku i valjak je počela drugom polovinom 2015. godine iz potrebe za boljom kontrolom palate boja prisutnih na mojim radovima. Većina uličnih umetnika u Srbiji koristi sprejeve kao osnovno sredstvo izražavanja. Nakon 12 godina intenzivnog stvaranja sa sprejem ne mogu da kažem da je sprej kao alat loš, ali smatram da ima svoja ograničenja koja su u jednom trenutku počela da limitiraju moj umetnički izraz. Smatram da će ovaj rad obeležiti jedno novo poglavlje ne samo u mojoj karijeri, već i karijerama drugih umetnika, jer atmosferu prisutnu na muralu nije moguće dobiti upotrebom raspoložive palate boja sprejeva. Time je postavljen jedan novi standard koji do sada nije bio prisutan u našoj zemlji, ali koji je potreban kako bismo išli u korak sa svetskim trendovima.
Osnovna karakteristika ovog rada je prepoznatljivost mog stilskog izraza, što je od presudnog značaja ukoliko želite da budete afirmisani na svetskoj sceni ulične umetnosti. U teoriiji, ovakav projekat je mogao da nastane bilo kada, ali sam uveren da ja pre 10 godina ne bih bio u stanju da ga iznesem do kraja.
Svoju inspiraciju crpim iz okruženja u kom će se moje delo naći. Prvo sa čime se suočavam su ambijentalne karakteristike prostora u kom će delo egzistirati. Sledeći korak je obzervacija šireg konteksta i, ukoliko je to moguće, tematsko povezivanje sa elementima karakterističnim za samo mesto. U ovom slučaju, inspiraciju sam pronašao tokom panoramskog razgledanja grada Užica, tokom kog sam primetio veliki broj pašnjaka i drugih površina namenjenih stočarstvu. Izbor životinja prisutnih na muralu je potekao iz same sredine, dok je uspostavljanje odnosa između elemenata bilo prilično instinktivno.
Rekao bih da kvalitet ovog murala leži u činjenici da je priča koju on priča započeta ali nije do kraja definisana. Na taj način, posmatraču je ostavljen prostor za slobodno tumačenje dela i lakše poistovećivanje sa pričom koja je na slici započeta. Volim da mislim da ovaj rad na uspešan način uspostavlja komunikaciju sa svojom publikom i motiviše ih da sami definišu odnose između elemenata prisutnih na muralu.
Zanimljiost ovog projekta je zapravo ležala u njegovoj nepredvidivosti – iako sam nekoliko nedelja pre početka projekta video fotografije zida i unapred znao kako izgleda površina za oslikavanje, do samog dolaska u Užice nisam bio siguran šta ću crtati. Bio mi je potreban neposredni kontakt sa okruženjem kako bih mogao da determinišem razmeru i kompoziciju elemenata. Koncept i sam crtež su se razvijali u hodu, imao sam dosta prostora za improvizaciju i do samog kraja nisam bio siguran kako će sve to na kraju izgledati. Čak i kada sam završio sa crtanjem, nisam apsolutno siguran šta sam nacrtao – magloviti obrisi su postojali, ali mi je bilo teško da svoje misli stavim na papir. Kroz razgovor sa ljudima sam shvatio da je možda tako i bolje – svoju verziju tumačenja ovog murala ću sačuvati samo za sebe kako bih posmatraču ostavio prostora da ga protumači na svoj način