Skijanje volim zbog brzine i adrenalina. Svako spuštanje je nalet endorfina. Teško da bih bez toga mogao. Takođe, prijatelji, putovanja i brojna neprocenjiva životna iskustva su ono što čini ovaj sport drugačijim. Volim ga zbog otvorene sredine, zbog toga ga isto ne volim, kada pada kiša i hladno je. Međutim prirodu sa kojom sam se sjedinio, sa ciljem da budem najbolji u brzom spuštanju niz snežnu stazu okolo postavljenih štapova, prihvatam sa svojim dobrim i lošim danima. To mi znači i kroz život.
Ove sezone sam i počeo da cenim stvari koje mi sport pruža i postao sam svestan koliko mi i gde tačno one znače u životu. Bio sam u nuždi da samostalno i bez trenera putujem po Evropi, radim sebi kompletnu logistiku, oko smeštaja, organizacije treninga, vođenja finansija, nabavke opreme, svakodnevnog servisa skija, „fundraisinga” i PRa. Radeći sve što treba da uradim za ono što volim. I sve što mogu, najbolje kako mogu. To mi je donelo zrelosti i snage, ali i samopouzdanja i ambicije. Tako da sam trenirao sa Svindalom, imao najbolju opremu i na kraju sve što treba.
Uglavnom stvari koje mi je sport dao su : motivacija, ambicioznost, postavljanje ciljeva, pobednički stav o životu, vera u sebe, upornost koju razvijam kroz određene peripetije i posvećenost i preokupacija uma koja, siguran sam, daje rezultate u svim oblastima.
Ostalo mi je još o snegu, pokretu i osećaju plesa na skijama. Sneg može biti toliko različit da ne možete da verujete. Mokar, suv, kristalni, ledeni, agresivan, balkaniran (poliven vodom), u kuglama, kao šećer, itd. To sve iziskuje donekle različitu pripremu skija, skije se oštre i mažu najrazličitijim voskovima. Jedan par brzih skija (sg i dh) treba voziti godinu dana i mazati svaki dan da bi postale jos brže. Sport je s toga tehnološki visoko zahtevan. U Svetskom kupu skijaši imaju po 3 servisera. Sve to omogućava konačni osećaj plesa na skijama sa perfektnom preciznošću. Stotinke odlučuju, na stazama dugim po kilometar, dva. Brzine idu do 145kmh. A nagibi i pozicije koje telo zauzima su nadljudski.
Duško Korać, najbolji komentator, između ostalog, zimskih sportova, je znao da kaže da su kolena skijaša kao hidraulični amortizer najskupljeg automobila. Ona upijaju neravnine i izdržavaju pritiske i jezive G sile. Na neviđenim i zaleđenim strminama, skijaš je spreman da se baci u stazu i konstantno traži i dodaje još brzine. Svaki deo tela u sinhronizaciji pokreta obezbeđuje iskorišćenje impulsa skije. I ono što posmatraču izgleda lako rezultat je čitave decenije vežbe i usavršavanja. Ustaje se rano i živi se kao gorštak. Ali malo ko može takvu zemaljsku aktivnost da oseti kao sto je spust trka u alpskom skijanju. Kad bi nas neko pitao šta mi to ovde radimo, videvši spust sa planinskog vrha toblerone čoveka na dve noge, ali u obliku kugle uz neobjašnjive nagibe i pozicije tela, teško bi bilo objasniti. U svalom slucaju taj život mora biti dobar život, u stilu rok zvezde.
