Današnji svet je svet dualizma – dualizam čovek-priroda, spolja-unutra, organsko-neorgansko… Simbiotička arhitektura nije kompromis, uporedna egzistencija, samo harmonija elemenata, već više od toga, njihov sa-život. Simbiotička arhitektura polazi od čoveka, kao inicijalnog simbiota, stavljajući u prvi plan njegove osnovne fiziološke, duhovne, kulturološke, sociološke potrebe. Kuća je, kao drugi simbiot, doživljena kao živo biće, zavisno od čoveka i transformabilno u svojoj biti. Kuća je definisana organskim povezivanjem prirodnih materijala i predstavlja živu membranu – opnu koja energetski hrani, održava stalnu vezu čoveka i okruženja i zadovoljava sve potrebe svog simbiota – čoveka.
Čovek je fizičko biće sa potrebama. Potrebe se menjaju sa promenom okolnosti u okruženju. Simbiotička arhitektura odgovara na ove promene – forma je lako prilagodljiva funkciji i transformiše se prema potrebi korisnika.
Kuća, sa druge strane, čoveku duguje svoje postojanje. Ona se rađa, živi i menja, umire. Ona diše životom ukućana. Prestankom čovekovog bivstvovanja u kući, kuća se vraća prirodi iz koje je i nastala. Simbiotička arhitektura ponovo uspostavlja i učvršćuje vezu čovek-kuća. Kuća je u simbiotičkoj arhitekturi usmerena ka jedinstvenom telu-arhitekturi. Bit i svrha simbiotičke kuće jesu zaštita čoveka, transformabilni odgovor na sve njegove unutrašnje potrebe, ali i na prirodni i društveni kontekst. Simbiotička arhitektura je svojevrstan bionik – arhitektura koja crpi zakonitosti iz prirode i okruženja i tako usvojena saznanja primenjuje u određivanju sopstvene suštine. Čovek je stvoren iz prirodnih principa, on ih prepoznaje u prirodi i doživljava kao sebi bliske, kao svoje izvorno stanište. Sledeći nivo simbioze, simbioza čoveka i prirode preko kuće kao intermedijalnog elementa predstavlja, zapravo, uzajamnu zavisnost i zajednički život u vremenu i prostoru.
Čovek je fizičko biće sa potrebama. Potrebe se menjaju sa promenom okolnosti u okruženju. Simbiotička arhitektura odgovara na ove promene – forma je lako prilagodljiva funkciji i transformiše se prema potrebi korisnika. Značaj simbiotičke arhitekture ogleda se u neiscrpnom kvalitetu bivstvovanja čoveka u okruženju u koje je stavljen. Objekat diše, kako dišu ljudi koji tu borave i podseća na biće čija je primarna funkcija da štiti čoveka. Enterijerska promena namene omogućena je specifičnim spojem automatike i organskog tkiva, koja sugeriše i na moguću promenu forme prema potrebi. Sve je podređeno udobnosti i funkcionalnosti. Toplina i ambijentalnost unutrašnjeg prostora omogućena je slobodnim organskim formama. Estetika i način funkcionisanja zavise samo od bića koja se unutar kuće kreću, razmišljaju, stvaraju. Simbiotički objekat egzistira sam u prostoru, a postoji mogućnost i pridruživanja drugih jedinica. Simbiotičke grupacije mogu da postoje u različitim prostorima i prilagodljive su svim sredinama.
Opna simbiotičkog objekta predstavlja organsku membranu sastavljenu od fluida između zidova sa porama. Tako kuća-opna postaje čovekova druga koža. Elastični zidovi organskog porekla omogućavaju laku promenljivost forme i prilagođavanje potrebama. Ovako definisan intermedijalni prostor između čoveka i prirode – membrana, omogućava dinamiku i daje „život“ kući. Simbiotička kuća je promenljiva, fluidna i transparenta. Iako u osnovi zamišljena kao futuristička vizija simbioze čoveka i kuće i čoveka i prirode kroz kuću, simbiotička arhitektura se danas, za početak, može shvatiti kao princip, kao načelo, pristup arhitektonskom projektovanju – simbioza različitih prirodnih i kontekstualnih uslova okruženja, simbioza kultura, informacija, prelaz sa antropocentričnog pogleda na ekološki, gde ekologija predstavlja simbiozu svih vrsta, objašnjenje suštine održivosti kao simbioze ekoloških, socioloških i ekonomskih principa…