27 Decembar 2016 Botanička Bašta „Jevremovac, Beograd.“ Bio je ponedeljak. Ali neradni, pa mi se činilo kao da je nedelja. A nedelja je uvek beskonačna. Ustala sam negde u podne, nisam još htela da počnem da se pakujem za put. Samo sam želela da se vrtim po kući i uvijam u bele čaršafe. Da budem lenja i prihvatim svoju starost od 23 leta. A onda sam u prolazu bacila pogled kroz prozor, na terasu. Mogla sam da vidim zrake sunca kako se posle dužeg vremena reflektuju o stotine paliluskih krovova, o bordo i sivo, o Dunav u daljini kako opet poprimava boju. Čuo se zvuk tramvaja koji prolazi, deca kako se deru dok pretrčavaju ulicu, a u daljini možda i neki golubovi.
Kao iznenadna terapija protiv anksioznosti, protiv stalnih pritisaka, pokretne trake, sata što kuca, protiv ispucalih usana i ukusa gorčine u ustima.
U trenutku sam shvatila da živim tu, u epicentru gužve i smoga, u centru grada blage šizofrenije i užurbanih ljudi punih nemira. Da je napolju verovatno prehladno, ali sunčano, da je blizu Botanička Bašta, i da ja baš nikada u životu nisam bila tamo. Na brzinu sam se obukla, zgrabila svoj fotoaparat i izašla napolje, sama. Ušla sam u Botaničku Baštu, sama. Osvrnula se oko sebe, i videla da nema nikoga na vidiku, znači potpuno sama. Pustara, drveće je bilo oguljeno, sva voda u fontanama zamrznuta, vazduh oštar i čist, ukratko prava idila van sezone. Išla sam stazom, blago zbunjena, nisam mogla da prepoznam Japanski Vrt, razmišljala sam razgledajući, razmišljala o samoći. U poslednje vreme sam baš često razmišljala o tome…
Retko usamljenost, najčešće samo samoća koja smiruje stvari i utišava buku. Kao iznenadna terapija protiv anksioznosti, protiv stalnih pritisaka, pokretne trake, sata što kuca, protiv ispucalih usana i ukusa gorčine u ustima. Takva je bila ova samoća, utešna i smirujuća, ali opet samoća. Videla sam ogroman žbun ispred kojeg je pisalo „Pseudosasa Japonica”, ušla sam, bila je stazica od malih pljosnatih panjeva, preskakala sam, grane su mi povremeno grebale obraze, zamislila sam da opet imam pet godina i da se pravim da sam u džungli i bežim od divljih životinja. Fotkala sam, spoljni svet je nestao, nestala je i samoća. Dalje sam naišla na staklenik koji me je fascinirao na prvi pogled, zgrada je bila u duhu secesije. Prišla sam, svi prozori su bili zamagljeni, bilo je dosta mračno i bila sam ubedjena da je zatvoren. Ali ipak sam odlučila da gurnem vrata i otvorila su se, iz prve. Bila sam ponovo u dzungli, u roku od dve sekunde, vid mi se zamaglio, pokušavala sam da obrišem objektiv, vlaga mi je ulazila u usta, počela sam teško da dišem. Ali nisam posustala, samo sam brisala i fotkala. Brisala I fotkala. Više nije postojala ni starost, ni nezaposlenost, ni odgovoranja na pitanja ko sam i šta ću sa svojim životom, samo fotosinteza, senke i potreba da se sve zabeleži…
Deo „Bašta” iz Dnevnika Pegi.Sju. „Dnevnik Pegi.Sju” je projekat koji vizuelizuje moju svakodnevnicu, misli i unutrašnji život. Svaka serija fotografija predstavlja jednu stranicu istrgnutu iz dnevnika, posebne tematike I estetike. Projekat je nastao u periodu preispitivanja položaja i potrebe za identifikacijom, proistakao je iz borbe sa sazrevanjem i napuštanjem ušuškanog načina života, u kojem je sve izvesno. Želja za promenom, ali istovremeno i strahovi i nedoumice koje idu zajedno sam njom, glavne su senzacije koje me svakodnevno motivišu da stvaram projekat koji je u potpunosti ličan i koji će me pratiti kroz život, rasti i menjati se zajedno sa mnom, pomažući mi da nadjem svoju poziciju u svetu i društvu velike kompleksnosti.