28. Oktobar 2016 „ Sava Centar “, Beograd Stajala sam ispred i pušila. Bila sam nervozna, svakako. Ali i uzbudjena, čekala sam da počne. Samit o kojem nisam znala mnogo, osim toga da ću ga fotografisati. Držala sam nesigurno fotoaparat, nije mi još uvek bilo jasno kako sam tu dospela. Bilo je hladno i sivo. Lagano sam posmatrala ljude kako užurbano i zvanično ulaze u Sava Centar. „Čoveče, Sava Centar“, pomislila sam. To ogromno prostranstvo je oduvek u meni izazivalo osećaj strahopoštovanja. Nisam imala mnogo vremena da razmišljam o tome. Stajala sam. Stajala i upijala. Sav taj nakit, kose umotane u pundje, ili puštene plave, ispeglane košulje, ručne satove kako zveckaju čula sam, i tanke štikle kako odzvanjaju o beton.
Trenutak, zamrznut u vremenu. Podeljen sa svima, trenutak koji nas je stavljao u jedan veliki oblak spokoja, na kratko daleko od svih obaveza i uloga, brojki i zakona, ugovora i poslova.
Vreme je odmicalo, i sve više studenata je počelo da se okuplja. Mladi pravnici, političari i ekonomisti. Smenjivali su se kao na pokretnoj traci, sami i u čoporu, gurajući staklena vrata. Poslovni ljudi, ozbiljnih glava sa akten tašnama u rukama, mahali su. Bilo je vreme da ih pratim. Ušla sami nastavila. Ubrzo je krenula mašina da radi, čim sam ušla u prostoriju ispred sale za kongrese. Počeli su da mi prilaze sa svih strana. Studenti prodekani, sa dugim kravatama, pričali su, zvučali su jako ozbiljno i odmereno. I devojke su bile ozbiljne, neke preterano sredjene, kose su im bile lepo očešljane i mirisale su na cveće. Objašnjavali su mi šta treba, i kako da se fotografiše. Gledala sam ih čudno, razmišljajući o klišeima koji postoje. O tome gde je nestala magija i sve plave i roze, zelene i ljubičaste kose koje sam vidjala svakodnevno studirajući na umetničkom fakultetu. Trudila sam se da se fokusiram na ono što će mi naredna tri dana biti uloga, a to je dočaravanje dogadjaja i sveta iz njihovog ugla, iz ugla tih ljudi koji su mojoj navici do tada bila potpuna nepoznanica, ljudi uračunatih pokreta i organizovanih života.
U trenutku sam osetila blagi nedostatak vazduha. Vazduha i boja. Počelo je. Počeo je Samit Mladih Preduzetnika. Sproveli su me dalje ti neobični obični ljudi do ogromne prostorije Sava Centra, gde sam nekada kao mala volela da trčim. Bilo je vreme za koktel dobrodošlice. Prostorija je bila puna svetlosti i vazduha. Sunce je počelo da se probija kroz ogromne bele draperije, oblici senki i svetlosti su igrali po podu. Ljudi su se kretali, smejali i pričali, čaše su zveketale, ali nije bilo glasno ni užurbano. Osvrnula sam se oko sebe, i odjendom osetila. Trenutak, zamrznut u vremenu. Podeljen sa svima, trenutak koji nas je stavljao u jedan veliki oblak spokoja, na kratko daleko od svih obaveza i uloga, brojki i zakona, ugovora i poslova.
Pomislila sam „Ma svi smo mi isti, samo u drugačijim pakovanjima. Pakovanja su važna, ona su odraz čovekovih afiniteta i težnji, njegovih pogleda na svet i ulogu u društvu. Ali svi oni proističu iz istog korena, iz istih egsistencijalnih nedoumica, iz poriva da se ka nečemu teži i opravda postojanje, a svako to radi na sebi svojstven način. Ne možemo gledati svet iz tuđeg ugla, ne moramo ga zaista ni shvatati, ali ga uvek moramo poštovati, i truditi se da koegzistenciramo sa ljudima koji su samo na prvi pogled tako drugačiji od nas…„Smirila sam se, vazduh se vratio. I boje, i život, i oni su počeli da dolaze. Ljudi su lagano ustajali, bilo je vreme da se krene na posao. Ustala sam i ja, sada spremna da prihvatim izazov i nadjem kompromis, stvorim vezu između dva pogleda. Samit je zaista mogao da počne…” Iz Dnevnika Pegi.Sju/Samit