Nije meko, ni udobno. A nije ni da žulja. Sasvim je normalno da leđa nađu prave uvitke u kamenu i ne daju ni vazduhu da između njih nađe put. Nema potrebe ni za tamnim staklima za oči. Svijetlo je, mora se čkiljiti. Hvala tek dovoljnom broju trepavica, i putokazima pod kojima se koža povija. Sve je kako treba. Baš je sve potaman. Tutnji okean, zna i da zagolica tabane. Šta zna okean da li kamen ili meso seže? Okean radi svoje. I oči i leđa, i tabani, i koža što se cakli od soli i pijeska – sve viče – tu pripadam.
Sve je kako treba.