„Svaki početak može da bude predstavljen jedinstvenom formulom međusobno konfliktnih činilaca: strah i optimizam, neizvjesnost i nadanje, patnja i sreća, bol i zadovoljstvo, koji će biti snažniji ili slabiji u zavisnosti od pojedinca koji kroz taj početak prolazi. Kada ideji početka pridružimo život, sa nježnim i čistim bićem koje se rađa i kojem je potrebna zaštita, ta jednačina postaje složenija, a strah činilac koji dominira. Ovim ciklusom radova želim da podstaknem posmatrače da, još jednom zarone u dubinu svog bića, da se osvrnu na taj strašan i lep početak nadanja i učenja, nevine patnje i nepoznatog bola, te da iz tog stanja formirane ljudske predstave i nedovoljno formirane ličnosti sebi pokušaju da daju odgovor na pitanje suštine svog postojanja. ”
Ovim ciklusom radova želim da podstaknem posmatrače da, još jednom zarone u dubinu svog bića, da se osvrnu na taj strašan i lep početak nadanja i učenja i pokušaju da daju odgovor na pitanje suštine svog postojanja.
U ovom ciklusu radova Marko istražuje kompleksan motiv, početak života koji je u isto vreme nežan i krvav. Plod, embrion, beba, to su pojmovi koji nas ispunjavaju entuzijazmom, nadom, strahovima, a ponekad i zgražavanjem baziranim na suštinskom nepoznavanju onoga odakle smo potekli. Likovnom obradom ovih motiva Marko istražuje utiske i vraća čoveka kroz proces nastanka, rastačući organsku formu intenzivnim koloritom jedne supernove. Slažući sloj preko sloja, providnih nanosa i energičnim crtežom, nastaje jedna čvrsta kompozicija izbalansiranog kolorita.
Suština flozofije, prema Sokratu, jeste da spoznamo sebe, da dođemo do središta sopstvenog bića i da sa sebe skinemo sve one slojeve koji su formirani sazrevanjem. Put samospoznaje je kao ljuštenje luka, odvajate sloj po sloj kako biste došli do suštine, do srži, višeslojan i složen proces, obavezno propraćen suzama. Na svet dolazimo sa suzama i tako smo otpraćeni. Ako svoju bit dostignemo za života, ako zaista spoznamo sebe i koren svog bića, smrt kojoj srljamo svakim dahom i otkucajem srca prestaje da bude strašna nepoznanica od koje strepimo.
Marko razlaže pojam postanja čoveka na suštinu, kako je on doživljava, i zato je značajan motiv u njegovim radovima uho, kao simbol balansa, uspravljenog čoveka, organski dokaz naše posebnosti u evolutivnom lancu, ali ujedno i najkompleksnije građen organ vidljiv na telu. Ako se udubimo u ove radove i izgubimo u njihovom koloritu i formama, uskoro će nam se u glavi javiti kompozicija Riharda Štrausa „Tako je govorio Zaratustra”. Ovaj deo opusa Marka Kusmuka svakako pripada sloju umetnosti koja nije tu da zabavi posmatrača već da ga uputi i podseća na suštinu začetka. U popularnoj kulturi najpoznatija pojava je„Odiseja 2001” Stenlija Kjubrika, koja svojom naracijom podseća upravo na ovaj Markov misaoni proces.