Kada govorimo o objektu, govorimo o biću koje zasebno živi mimo nas kao arhitekata. Zapravo njegovo prisustvo ga je odvojilo od nas samih, pa i možemo govoriti o tome šta on želi ili ne želi da bude. Ovaj put nije želeo da bude nametljiv, vulgaran i navalentan u svom primarno jednoporodičnom okruženju. Zapravo je želeo da prihvati takvo okruženje i okolnost da se zapravo radi o objektu za porodičnu građevinsku firmu koja nije htela da se odrekne motiva i oblika koji potvrđuju tu vrstu bliskosti sa korisnikom. Objekat jeste poslovan po tipologiji, ali je prisan sa korisnikom.
Kada govorimo o objektu, govorimo o biću koje zasebno živi mimo nas kao arhitekata.
Taktilan i skroman. Upravo se tu i ogleda uspešnost saradnje arhitekata i klijenta. Motiv kamena je negde diskretan kao što je to eksterijer, a negde nenametljivo dominantan kao što je to slučaj sa enterijerom. Šarm se i čita u slobodnom slogu tog istog kamena, koji je nedefinisan i spontan. Spoljašnja forma se percipira kao kubus, ali unutar objekta se događa procep koji stvara jedan urbanistički ambijent, praveći iluziju spoljašnjosti u vidu trga opasanog sa četiri objekta od kamena. Drvo je akcenat, kontrapunkt kamenu u vidu enterijerskog stepeništa i ograde sa staklenom ispunom. Šema kretanja je namerno projektovana tako da korisnici konstantno prolaze „trgom“ ili „mostom“ na spratu koji spaja kubuse. Na taj način su kroz strukturalnu frontalnu fasadu sagledivi korisnici i unutrašnji život objekta. Izbegnuto je da nakon 25 godina poslovanja građevinska firma dobije standardnu poslovnu zgradu koja je spolja zatvorena, već prijateljsku i familijarnu formu koja intrigira kao odškrinuta zavesa u dnevnoj sobi nekog stana.