Fotografija kojoj sam dao naziv [ strah od ništa ] nastala je na obali bare Zasavica koja delom dotiče atar mačvanskog sela Noćaja odakle su poreklom majčine familije Filipović i Parmaković. Fotografiju sam snimio sa terase drvenog vizitorskog centra prilikom posete 2011. godine. Izložio sam je prvi put te godine u Valjevu, u sklopu projekta Nature & Art, a naziv sam joj dao tek kada sam tim nazivom opisao čitavu izložbu u Salonu MSUB u oktobru. Njen iznenađujući tehnički kvalitet je stvar pukog slučaja jer sam pri snimanju koristo aparat Canon 300D čije performanse nisu naročite. Ovo mi je omogućilo njeno veliko uvećanje do 240 x 160 cm. 2014. godine ovu je fotografiju otkupilo Ministarstvo kulture RS za kolekciju Gradske galerije u Smederevu i to za iznenađujuće visoku cenu.
Za mene je bio važniji fotografijom zabeleženi trenutak ljudskog osećanja egzistencije u uslovima neodređenih postupanja prirode, a manje neka ekološka osnova mišljenja.
Nisam profesionalni fotograf niti sam se ikada naročito zanimao za tehničke aspekte kvaliteta fotografija koje snimam, već pre za vizuelni ili narativni siže tog medija. U skladu sa tim razumevanjem doneo sam odluku da fotografiju koristim kao materijal instalacije, pa sam digitalni zapis printovao na perforiranoj one-vision foliji koja je kaširana na klirit debljine 1 cm. Jakim šrafovima ova je tabla u izlagačkim uslovima bila postavljena na oko 14 cm od površine zida čime je dodatno pojačano prostorno dejstvo prikazanih elemenata prostora bare. Nadao sam se da će stanje vidljivosti vode biti jednako pojačano materijalizacijom transparentne instalacije. Voda, a naročito voda mirne ravničarske bare, stajaća voda jezera ili močvarnih dunavskih ada često je bila dokumentovani motiv u mojim radovima. Pripisivao sam događaju mirne vode određeni mistični i važan egzistencijalistički karakter a u njenoj ustajalosti elemente opasnosti i entropije. Naročito mi je bila uzbudjiva zamisao njenog rasta i opasnosti od događaja plavljenja.
Zato dva muškarca okrenuta leđima, mirno i u kontemplaciji, posmatraju njenu površinu koja skriva dubinu i jedan potopljeni pristan u daljini, u centu prizora, koji je počeo da tone od njenog rasta. Oko njih, sasvim slobodno i bez straha, šetaju životinje lišene ljudske zebnje. Prirodni okoliš ne postoji u slici nego se mirno ogleda na površini vode i postaje virtuelan pa i onostran. ( ovom temom ogledanja bavio sam se i u priloženom radu Bez naziva ( gormiti ) čiji je detalj na fotografiji knjige ). O ekologiji imam veoma neodređen stav koji varira između misli o strahu od globalnog otopljavanja do uverenja da priroda ima svoje sopstvene procese koji su čoveku nesaznatljivi a koje on samo pokušava da instrumentalizuje u prostoru ideologije i politike. Otuda je za mene bio važniji fotografijom zabeleženi trenutak ljudskog osećanja egzistencije u uslovima neodređenih postupanja prirode, a manje neka ekološka osnova mišljenja. Ona je možda tek nagoveštena izvesnom utopijskom vezom svih bića na slici. Zato je ta fotografija za mene ujedno i slika straha i slika utopijskog saglasja i harmonije kakvu možemo da zamislimo u raju.