„Kanonatra” je naziv koji sam dobila spajajući dve reči, kanon ili pravilo koje čuva tradiciju i referira na normative kojih se treba pridržavati. Druga reč jeste natra, reč koja se koristi u pojedinim delovima Srbije i označava tkački razboj. U radovima ovog ciklusa koristim motiv ćilima pa mi je spajanje ove dve reči bilo dovoljno „snažno” da u najkraćem pojasni kontekst u koji sam stavila ovaj motiv. Kovanica „Kanonatra” pretstavlja moj lični komentar na pojam očuvanja tradicije i kulture jednog društva, ali i tokovima njene dalje razgradnje, pokušaja unapređenja, ali i na drugoj strani, gotovo po jasnim obrascima, manipulisanja njome u političke svrhe.
Kovanica „Kanonatra” pretstavlja moj lični komentar na pojam očuvanja tradicije i kulture jednog društva, ali i tokovima njene dalje razgradnje, pokušaja unapređenja, ali i na drugoj strani, gotovo po jasnim obrascima, manipulisanja njome u političke svrhe.
Dok nas takav kanon jasno usmerava, „ukalupljuje” ili ograničava, natra nam daje snagu, otvara polje slobode da stvaramo i „istkamo” bolje ili drugačije društvo. Ove dve reči istovremeno spajam ali i suprostavljam, postavljajući sebe u poziciju čuvara ali i kritičara načina na koji se manipuliše tradicionalnim vrednostima. Radovi iz ciklusa Kanonatra bave se kako globalnim tako i lokalnim fenomenom manipulacije i deformisanja koja referiraju kako na socijalne tako i na likovne pojmove. Vizuelni su komentar na aktuelne društvene pojave koji je dat kroz motiv ćilima sa greškama koje su karakteristične za prikaz na kompjuterskom ekranu, sa greškom koja simbolizuje hipokriziju društva, države, čoveka. Radovi simbolikom materijala, kao što su razbijeno staklo, šut sa otpada, stari pocepani ćilim i deformisane i iskrivljene slike na kompjuteru, daju komentar na generalne probleme u društvu. Navela sam pitanje kulturnih politika, koje se „poštapajući” isključivo jasnim simbolima tradicionalnog, svojevrsnim kanonima, kriju iza nesposobnosti kreiranja bolje budućnosti. Simbol glitch-a u mojim radovima nije samo simbol upliva „digitalne vizure” u naše živote nego je i simbol kvarenja slike i osećaja za iskonske, ljudske vrednosti slobode od strane onih koji, po sistemu „pokvarene ploče”, ponavljaju priču o očuvanju tradicije ne dozvoljavaju istovremeno novim generacijama da stvaraju novo i možda bolje iz davno utvrđenog.